Слојеви и носталгије / Драгољуб Стојадиновић

            Понекад протекну многе године у књижевном раду једног писца, напише многе збирке песама, приказе књига, начини разна драматуршка сочиненија и увек је негде на трагу, негде на ивици да се коначно настани и да се на најбољи, онај једини, властити начин коначно изрази и све се, од књиге до књиге, некако као одлаже. Ту је, само што није, а ипак као да није то оно потпуно, оно врхунско, оно где је човек комплетан, потпун и сав.

Све ми се чини, док сам читао роман Милисава Миленковића, „Болест брестова“ да се, у његовом случају налазимо пред тим коначним чином, и да је писац у нереду свога лутања од једне форме до друге, од једног књижевног рода до другог, негде у себи самом, лагано и поступно сазревао, да се таложило и укуисало његово искуство и да је тек роман постао наједном тај прави управо пронађен простор, неки намах широм отворен прозор кроз који се говори слободно и чисто, онако како се замишља и сања да човек може и да жели и да је у том говору оно основно најбитније што живи у његовој природи.

У једном тренутку, у овом роману који хоће цео живот оисца, од најраније младости до пуне зрелости, тачно онако како се одвијао и ломатао по свету, да опише и то помоћу најзначајнијих фрагмената и догађаја који остају у памћењу, писац је напустио своје Љубичево, свој Пожаревац, свеједно што тамо углавном живи. Уз посредство свог јунака Гаврила Лугомирског отишао је за литературом, и за сновима. Није се могло ни слутити из његових песама, иако је можда до некле могло из његових драмолета да се он уме и може да отисне војвођанским духовним пространствима и да онај равничарски, лексички ветар који веје још од Стерије овим „изображеним“ (ово „изображени“ је наравно израз писца „Покондирене тикве“) просторима, уме суверено да дува овим србијанским, влашким, нашим укољичавим, џомбавим историјским пределима и људима. Милисав Миленковић и именом измешан са овом земљом и њеним њивама, са планинама, вуковима, хајдуцима и бунама, одједном је прелетео сав свој свет, негде горе изнад себе, и боравећи у књигама, открио та поетска пространства говора у коме је све, прелив, опрез, велика стихија финоће, „лакоћа постојања“, велика залога времена где се њишу таласи осећања и треба им и прилике и времена да се ватра запали и где је важније сновати говор и плести причу него налетати, него сударати два бића, лупати једно о друго док звекећу страсти и испадају буботци на све стране и многим поводима и поводцима у јунацима који као да су на некој врелој подлози, како то бива у многим нашим књигама. Овај човек је пронашао мир, велики пространи рукопис широких нарави, тихог образовног разложног и прибраног одгонетања односа међу људима, као да се још увек тим равним кругом у коме гори она Црњанскијева звезда, небо огледа у бескрају огледала Панонског давног несталог мора, запамћеног облицима тла, и исчишћеног, утаженог, складно савладаног дужинским акцентима говора овог језика који не обамире него се око осећања свија, лагано као свилена хаљина око складног женског тела, да га привидно заклања од опаких погледа и велике ватре пожуда а да га ипак држи ту на домаку жудње и на олтару уздржаности. Тако некако доживљавам све то што ми пролази кроз главу и бива основа, не чинилац, него основни круг осећања које отвара ова проза у мени. Био сам, признајем изненађен да она (та проза) то у толикој мери и више него било када пре, кад је овај писац у питању, бива кадра да у човеку изазива асоцијативне спазаме везане за читалачка искуства писаца овога Црњасковог, Кашаниновог и Исидориног и Михозовог, Војводства.

А онда идем даље кроз ову са свих страна некако осетљиву и податну књигу.

Писци су одавно почели да подразумевају искуство читалаца својих књига. Нико вам више данас неће да описује фасаде кућа, порекло украса и рељефа на њима, нити ће да препознаје стилове и потанко открива особине и природу градитељских индивидуалности, како је то рецимо чинио Балзак. Они су научили да је понекад довољно набројати известан број ствари, нарочито оних које одређују време и укус оних који у тим кућама обитавају, па да читалац сам у својој машти, начини њихов логичан распоред у амбијенту, да им подразумева употребну или украсну вредност, или социјални и естетски ниво који имају на оне који ту живе или их сакупљају и око себе распоређују. Још је Антоније Исаковић то знао. У неким својим креативним тренуцима Живојин Павловић је читаво неко давно време, на пример, у роману „Вашар на Светог Аранђела“ у источној Србији знао да васкрсне помоћу набројаних предмета који су природни или били неизбежни у неком амбијенту тог неког давног времена. Па се то често догађа у роману Милисава Миленковића „Болест брестова“ и то онда кад он спомене неку појаву запамћену у раној младости и тек само зато да наслика амбијент, готово као узгред и без великог инсистирања да то буде у првом плану његових интересовања.

На једном месту, враћен у рано детињсто, главни јунак Гаврило Лугомирски спомиње удобност корачања кроз мекану путну сеоску прашину. Не каже да је био бос, или у свињским лаким опанцима, нити вели да се прашина свијала око коже стопала, да га је миловала и да тај ход личи на ход, не могући, ход маште по облацима, али тај асоцијативни ход, тај слој успомена ова узгредна напомена у читаоцу који је рођен на селу може да изазове и у том кругу онако појмовно да одјекне, враћајући све појединости тога хода по прашини, или игре крпењачом по том меканом плишу кад почне под ногама да се свија и расчиња у облаке кроз које се витла лопта у дечјој необузданој јурњави.

На другом једном месту, следећи сво то своје дечје сеоско памћење и искуство, Лугомирски, набрајајући ране јесење сеоске плодове, помиње да су белошљиве већ смештене у бачве и мирисно отуда чекају да кроз коју недељу буду преточене у ракију. Тај мирис је киселкаст, јак, све бујнији у тим кацама и рекао бих шуштав, тихо чујан, пењаво шуштав, као кад шушти какав мали сеоски поток, свилоруно шуштав, сав чини се пена која лагано ври и превире око детета као неки његов властити извор и сан.

Лугомирски нема времена да све то опише. То му и није циљ. Он се у том поглављу спрема да оде у виноград, први пут те јесени с оцем и мајком, некако свечано као оно први пут „с оцем на јутрење“. Тако некако литерарним неким свилоруним трагом, он јединац, коме се отац, чује он (дете) у свом скровишту то, спрема још од малих његових ногу, спрема кућу да подигне и већ на женидбу помишља, јер се живот овде планира и подразумева од почетка до краја.

Али нешто друго сам поводом свих тих сцена хтео да кажем или приметим: све је овде безвремено, однекуд вечно. Нема историје, нема одређеног времена, све је бивање које се понавља и које има своје обичаје, своје вирове и увире.

Па ипак кад се вратим овом тексту примећујем да сам онај његов део о белошљивама, прецизирајући њихово врење у кацама нешто из овог текста по свој прилици мало кривотворио. Да се вратим књизи. Тамо та реченица гласи:

„У воћњацима су се плавеле шљиве ранке и титлавке, а белошљива је већ била у бурадима и кацама, у којима је врела, претварајући се у миришљаву комину, из које ће се за коју недељу пећи ракија“.

У самој ствари у мени су се сударила ускипела јата утисака. Најпре ми је засметала неодређеност придева „миришљав“ који је већ био негде напред, неким поводом запамћен из овог лирског ткива романа. Можда тамо негде у Темишвару, негде код оне цркве где се Гаврило Лугомирски среће и води онај војвођански торжествен разговор и тихо гложање са Еустахијом Арсић. Ту је негде, ваљда уз њену косу употребљен тај исти израз „миришљав“ а то су различите миришљавости које се на тих неколико страница које их раздвајају не могу мешати и употребити за различите прилике, па да исто мирише комина и она женина замамна коса. А онда у мени то врење, од тих успомена толико удаљеном, по моделима неких литерарних искуствених обичаја, тражи да буде подробније описано, па ја намах чујем оно шаптаво, тихо шуштање, као кад шушти равничарски ток неког потока или неког извора и осећам потребу да тај живот врења у кацама извучем на видело свеједно што он романописцу тренутно није потребан. Али мене потреба за прецизношћу, због пријатељства са писцем, а и због читалачког искуства које он подразумева, незнајући наравно да сам одавно отишао из села и да помало жудим за тим првим просторима у којима сам прогледао, да ме та потреба чини окатијим него што би иначе у другим приликама био и ја крајичком те презаве свести осећам да онај део његове реченице кад вели спомињући „миришљаву комину“ из које ће се „за коју недељу пећи ракија“, у мени развија читав филм у коме ту комину треба из каце пренети у казан за печење ракије где се она печењем има у ракију да преобрази читавим процесом претварања у пару па из паре, хлађењем кроз цеви које, вијугајући у концентричним круговима кроз табарку, пролазе кроз хладну воду док се та пара не кондензује у ракију. А све то чине сељаци окупљени око казана, да уз салату од парадајза и празилука ту тазе ракију дегустирају и понекад то дегустирање заврше трештено пијани.

Све су то рефлекси мога властитог искуства нагомиланог детињским памћењима. Искуства која вам роман враћа по неком асоцијативном обрасцу који је Никола Милошевић доста тачно назвао „хало ефектом“. А кад то писац успе неком појединошћу, неком једном једином речју он вас у ствари поистовећује са собом, он вам се насељава у свест и плави је, и влада њом и кад то неће, или кад му то због другог неког циља који његова књига жели да постигне то није на уму нити на било који начин важно и значајно.

И у томе је, између осталог, моћ литературе. Ниједна друга уметност (сем можда на један спиритуалнији начин што може музика) нема ту моћ да у читаоцу отвара позорницу збивања коју он по мери своје маште оживљава, у којој види сцене, јунаке, драме и где бива и свој властити редитељ, глумац, своје властито видно сценографско поље и коме после кад се то дело екранизује све смета и све се том редитељском виђењу некако противи или опире или просто с њим не слаже.

Но, једна друга реч наједном ми задаје бриге. То је реч „комина“. У мом сеоском искуству, ако се добро сећам и нешто у себи не кривотворим, комина је реч за оно што у кацама остане кад се вино источи. Вино које сељаци праве кад у тај остатак петељки и грожђаних опни сипају воду па све, после неког времена, претворе у вино. Није јако, није нарочито густо али мирише на грожђе и ништа му није потребно из хемије, којом се иначе вина праве, да би било питко и укусно. Они га (моји сељаци) по томе свом пореклу тако и зову – комињак. Ово са белошљивама у кацама код мене зову, чини ми се, другачије али се ја не могу тренутно да сетим како. Знам да је оно што остане кад се од тога направи ракија па се изручује из казана као ђубре називају „џибра“. Али овим не инсистирам на правим речима, нити апсолутним прецизностима. Покушавам да вам представим какву све асоцијативну моћ може да има проза и кад јој то није главни циљ и шта све човек кад је читалац може да доживи читајући добру књигу, каква је ова Милисава Миленковића.

Но да се, још мало, вратим оној прашини. Сада на други, супротан начин.

Кад човек проживи детињство у српском селу, запамти прашинчину која се, кад друмом наиђу овце, или буљук деце, диже до неба, или кад бива крај вршилица и дрешова за време вршидбе, па му опиљци плеве затворе очи, крутим наслагама, запуше нос и уста, кад бива у блату до колена, или у смрадовима штала и стаја и кочина, кад слуша кашаљ старца од рана јутра што се, као Муслиман у џамији, клања и превија клечећи над авлијском травом, не успевајући да се отараси узле из пушачког грла, па му бале цуре низ браду а он нити не покушава, а ваљда нити може да их убрише, или кад се сећа заглуштина по тумбасима, амбарима, подрумима, или влаге на све стране и мокре обуће на прозеблим ногама, онда такав човек као да нема шта да тражи у овом роману Милисава Миленковића. То није свет који хоће тегобе детињства из тог сеоског социјалног облика и нивоа А опет кад читалац прође све те странице препуне осетљивости, суза, стида, дечијих болести, родитељских загрљаја и брига који природно следују мушком јединчету, кад се нађе у мајчинском загрљају главе наслоњене на тежињаву или конопљану тканину њене одеће па осети мирис трава и потопљене конопље, кад зађе у виноград, у ритуалном родитељском походу и осети мирис грожђа, кад га захвати поподневна врелина сунца и кад срљне у један готово вилински недодирљив свет осетљивог бића главног јунака романа, он све ово што је штуро, ружно и прљаво у једном селу некако смеће с ума али га препознаје, слути или сам у себи, независно од ове књиге, њом подстакнут, васкрсава.

Наше село углавном није романогенично, ако се тако може рећи. Успомене које човек има, кад се удаљи и кад упозна друге развијеније крајеве, нису увек пријатне и ма колико за село везан, ма колико у њему стекао прве своје утиске о свету у коме је рођен, он некако нерадо и некако ретко слика те прилике и те људе. Чинио је то некад Јанко Веселиновић бежећи у историју и хајдучију, исто тако сентименталан и романтично везан за овај наш старински свет, славећи његове обичаје и његове славе, свадбе и празнике. Писао је о селу Милован Глишић али онако како су то чинили Руси и више водио рачуна о Главама шећера и Савама Савановићима него о сељаку и његовом аутентичном дивљењу и страдању на овим просторима, писао своју Лимунацију на селу Стеван Сремац, писали многи други али онај ко памти село никада није тим сликама био до краја задовољан. Нешто је у свему томе недостајало и било све друго само не оно стварно и истинито. Сем у сликама које о селу оставља Добрица Ћосић, који сликајући село вазда помишља на народ и сликајући појединачно трага за оним што дораста до легенде.

Милисав Миленковић заправо неће слике света, па ни слике села кроз које његов јунак проходи најраније своје дане. Он хоће душу, ону лирску суштину овога свога јунака, он хоће његов унутрашњи свет, његове доживљаје, уплетене у неке тренутке, запамћене помоћу неких малих, често за све друге неприметних догађаја, он хоће ону тананост људске природе која више пролази него што траје у бивањима, која је, ако ћемо сасвим тачно, одјек а не трајање и он то чини с маштом која одаје утисак аутентичности, с добротом која је говор душе и једне очите преосетљивости.

Но да кренемо даље кроз ову књигу…

(…..)

Болест брестова овде се у једном тренутку одиста догађа и она је тако ту и описана. Али ова болест најчешћег српског сеоског дрвета има много шири значај, протеже се далеко изван времена и историје једног народа. То је симболично гледано, умирање села, заправо слутња тога умирања. Болест брестова је истовремено и затра народних обичаја и слава и зборова онде где се све то чува и памти и бескрајно до незаборава понавља. Народ који изгуби обичаје, који запусти традицију или заборави своју прошлост и почне да се бечи на своје порекло као на зао удес, нема шта у овом свету да тражи. Сигурност је у селу, у влатима траве у ритуалима и светковинама, верама и обичајима. А ови брестови тако опако и нерасудно, тако изненада и ненадокнадиво  нестају пред детињим очима, пред његовим сновима и надама да то бива као неки наговештај, неко пророковање. Све што се ту догађа и прати а траје, за готово цео људски живот одредило је и насловом и унутрашњим неким невидљивим тензијама цео један век и време које нам стиже у походе и није без те зле слутње и стихије.

И кад зађете даље у ову књигу, кад схватите да то није прави предметни свет, да он одиста такав не постоји, јер је то свет једног бића, једне младости, једног зрења и један јединствени траг, да то човек описујући свет описује себе, хоће да изрази свој осећај света а не сам свет, ви почињете да разумете да се све то, тако умагљено у речи, некако плаштанично и без правих оквира и прецизних ликовних линија, негде у себи самом додирује са сликама оне јединствене жене Пожаревца, оне чудесне госпође Милене Павловић Барили и да на неки начин ниче из тог истог ликовног израза који насељава њене слике. Чак му бива сличан као јаје јајету, само што није казан бојама него начињен речима. Све је у преливима, у тоновима, све се меша са осећањима, све извире из духових тензија и једне ултрасензитивне свести, и да је све мелемно, све у маглама и неухватљиво. И да ту речи које хоће тачност, које траже прецизност, хоће слику и аутентику нема шта да траже. Овај роман је роман песника. Он неће у свет да би нам откривао његову аутентичну неку суштину. Али нам он и тако враћа представе о свету, има моћ да провоцира наша сећања, да нас повезује са светом села које нестаје, са градовима и химерама света кроз који пролазимо и који посећујемо у коме живимо, тако натопљени детињством и нежностима, бескрајним тајнама маште и визијама које нису ничим оптерећене и немају онај џибрави укус стварности, који је мени вратила реч „комина“.

У књизи наилазимо на писма упућена госпођи Барили и тако откривамо ову блискост, ову неосетну и ненамерну једнаџбу два света: онај ликовни и овај романескни, као да је писац рођен са ових слика, сишао из њихових неухватљивих ивица које неће никакву коначност и завршеност него се расчињају као дим и као неки велики духовни дах и уздах.

Али пре но што окончам ово казивање још само једна опаска. Не волим, како се то у критици често чини, да једна књига обавезно на неку другу личи, на њу подсећа од ње зависи. Свака, ма каква била, лоша или успела романескна творевина има нешто у себи што, као човек, бива само та и ниједна друга и ја сам пишући о књигама вазда трудио да то што је разликује, некако ако успем, откријем. Овде у овом роману Милисава Миленковића има нечега што по општем тону и ставу писца подсећа на ону телевизијску серију, мислим да се називала „Више од игре“ једног разумног човека за кога је права штета што је рано напустио овај наши свет чије је име Слободан Стојановић, серије у којој су наши варошани некако истргнути из књижевне стереотипије и више вазда били карикатура него стварност а овде више наклоност и разумевање него несаглас и изобличење. А свим овим ја сам тек на почетку говора о овом роману, који, ако бисмо се посветили само слици пожаревачког вашара, која је изузетно разуђена и веома маштовито и подробно описана или говорима пожаревачког професора филозофије, неким трговцима или неким варошким божјацима или писмима Миливоја чувеној сликарки Милени Павловић Барили, или описима паланачког живота у разним временима, пожаревачкој елити или улици, или љубавима које се памте и оговарањима која не престају, литератури која главном јунаку привлачи пажњу, болестима које га опседају и свему ономе описаном на свих тих три стотине страница, кажем да би нас тумачење у потанкостима које ова књига изазива, предалеко одвело и ово моје излагање би овде вечерас, и овако преопширно, постало на смрт досадно. Уместо тога ја ћу рећи још само ово: Можда је ипак, кад се све сведе, у ономе андрићевском поводњу који, на самом крају романа сколи паланку као из легенде о Ноју и његовом——–броду, поводњу који је исто толико стваран колико апокалиптичан и од кога као да нема одбране. Или је све у оним записима старца Тимотеја који осећа како се круни искуство од искона и како стижу последња времена за овај град и овај народ а ко зна, он тако далеко неће, да ли и за сав овај луди свет.

Читајте овај роман. Он има моћ да вас одведе тамо где ни слутили нисте да сте боравили а могли сте и пожелели да боравите. Читајте га он је један од оних романа који су, свеједно шта се у нашем књижевном свету данас збивало, роман који је обележио прошлу издавачку књижевну годину и то углавном зато што је сав тај паланачки наш свет овде прекривен танким слојем патине и финим паспаљем носталгије. Ја имам довољно читалачког искуства да то смем да тврдим, иако немамо времена да вам потанко кажем зашто желим и зашто је потребно да то и учиним. Прочитајте га он је врста доживљаја света у коме и ви живите. Читајте га наћи ћете се у њему и кад се са њим слажете и кад сте му противни. У томе је његов удес али и величина.

__________________ Реч на промоцији романа „БОЛЕСТ БРЕСТОВА“ МИЛИСАВА МИЛЕНКОВИЋА у  Пожаревцу 22. јануара 2009.г. Стојадиновић први пут објављује у  „Сазвежђу ЗАВЕТИНА“.

ЛеЗ 0003759

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s