ПРИНОВА У МАЛИЊАКУ / Мирослав Тодоровић

5. август 2012. Драги Мирко, пристах у нишку луку, у спарину, у гр-АДСК-и живот. По ко зна који пут се преварих. Уместо да сам међу мојим брдима сада сам у кавезу…сада се давим у овој спарини, у градском резервату. И небо опомиње, Природа брани од човека и његових неДЕЛА… Изашао је нови бр. 42 Унуса ( убрзо ће ти стићи), Бдење, такође, а ја ти и као поздрав шаљем ове фотосе и несређене белешке уз Бербу малина.Све ово са све већом запитаношћу има ли смисла траћити и време и живот на  нешто што овом народу, држави не значи ништа. Свакако си приметио да се речи књига, култура и не помињу. О томе и писах, али, као да и нисам. Са жељом да те овај јав нађе у добру, Мирослав из Трешњевице
Када средим  Сеоску свеску послаћу ти на увид.


_________________________________________
ЛИСТОВИ НА ВЕТРУ

НАСЛОВ ПЕСМИ

Сигурно више знаш него ја
Чујем да си писао и неке књиге
Али коме књиге требају
Када се тешко живи
Књиге нису за сиромашне
Касно си схватио
Касно вратио
Бежиш из градске вреве
Али ће ти и ова пустош додијати
Зна и тишина да јекне
Да те згроми наслов песми
О животу буде
Овде где све се разлистава
И у твојој књизи на начин траве
О свему речима будућим

***
 
Магла је видик
Пејзаж лица те мотри
Твојим дечјим чуђењем
 
АКЦИЈА
 
Сви су знали да се у вароши Т., у зградама опасаним зидовима налази центар дроге и оружја. Припремана акција је држана у најстрожој тајности. И нас је изненадила команда, знак да акција почиње. Фактор изненађења је и нас збуни на тренутак.
Минула је поноћ, месечина обасјава као у сну варош и силуте брда у даљини. Сјаје звезде, осећа се у ваздуху дух пролећа. Сваки од нас је знао шта треба да ради. У сваком од нас, знао сам, је дрхтало. Има тренутака када у човеку све стане, када остане без мисли, када зна само за команду. Шта ће бити када стигнемо пред то фамозну зграду о којој се и у самој вароши шапутало.  Приближавали смо се, као сенке на месечини, нечујно, увежбано са специјалним оружјем у рукама.
Специјална  муниција која погођеног само  паралише,  наша одећа је била лагана и  непробојна. Имали смо утисак да нас у овој одећи нико не може видети. Већ смо били на домак, видео се зид око зграда, у највишој згради пригушена светлост се сплитала са месечином. Одједном стиже знак да се окупимо на договореном месту. Био сам сенка у сенци липе. Осећао се мирис младог лишћа. На неколико корака видим сенку свог друга. У мени је све тутњало. Шта је ово? – питао сам се.  Чу се петао. Видим на хоризонту руди зора. Прође камион натоварен дрвима. Откуд камион када је све блокирано. Из Т. нико није мога да уђе ни да изађе.
„Преврнућемо сваки камен, претрести све али ћемо ликвидирати то жариште криминала“, изјавио је Први човек на ТВ. До њега ја стајао Други, безизражајно гледао, немо осмехивао.
Одједном пуцањ. Знак да је операција завршена, акција окончана. Онда тишина. Јутарња, пролећна с мирисом пробуђене земље и трава. На договореном месту смо се без речи укрцали у возила, вратили   у базу. У новинама је већ био штампан текст о акцији коју су извеле специјалне снаге у најстрожој тајности. У месту Т. уништен је центар за производњу дроге и нелегалну продају оружја. Акција је успела. Први је одликвао другога. А наша јединица је размештена, били смо у обавези да о нашем раду ћутимо. И ја о томе никоме ни реч нисам казао. И нема сврхе јер све је у власти новца, новац је најјача партија. А зна се ко прави на овим просторима новац.

***
Са апаратом у руци већ десетак минута настојим да у цвету маслачка снимим две пчеле. Две пчеле на истом цвету. Испод ока видим малинара М. како зачуђено гледа моју операцију, подиже руку, одмахује.  Усихћен видим како  на један цвет слећу две пчеле, али једна од њих одлеће.. Све је то трајало кратко колико око да види, а ја о томе напишем ову реченицу.
***
Ово што си ти урадио за десет дана Радул би урадио до поднева и још би одспавао, каже ми Милан.

25. април 2012.
Облачно јутро.  Тамни облаци над пејзажем. Донесем воду,  окречим собицу. Замирише освежавајуће креч. Хуји ветар, мотрим како се смреке повијају, привијају једна уз другу. Хуј олује се са Корита  сручи низ долину и неста између брда.  Поново зовем Рашу да ми исфрезира мало узоране земље.  Не вреди. Ако стигне, доћи  ће.  У 14 пљусну киша.  Са радија стихови Милана Михајловића песника са Косова. Бацио ћубриво КАН на  првих 10 редова. Пољоприврденици у Војводини незадовољни субвенцијама протестују.

ЈУТРО, 26. април 2012.

Нежно зелена боја младих брезица
Тек прогледала
Око ње трепери ваздух
Јутро отворених очију

***
СТАРО звоно
У мојим рукама
Отвори сећање
***
27.04.2012.
Сунчано, облаци су отпловили с овог дела неба. Због пробадања с десне стране у Ариљу идем у Д. здравља. Чекаонице крцате, старији људи, лица  сунцем и ветром шибана. Малинари. Одлазим у Вигоште код Добрила (Ненадића). Има лепу кућу на свом имању, на пропланку у шуми. Сити се испричамо. Забележим неколико реченица које ће ми помоћи да и овом сусрету напишем белешку. Меље се моје или твоје.  Хумор, снага хумора, Треба се подсмехнути. То разара и начиње. Само да схвате да су рањиви.  И  наше ваздашње питање. Може ли да  успе писац из провинције?…Касно поподне  враћам с у моју самоћу.
Горе на брду више нема Радета.
Субота, 28. о4.
Устао рано.Снимам излазак сунца. Чупам заперке. Посао наизглед лак, али треба се на сваких двадесетак сантиметара сагнути. Моји редови су дуги 30 метара. Дакле у сваком реду по 150 клањања мајчици земљи, пар хиљада пута у целом малињаку. А 65 лета на плећима.  Јавља се М.Д. Ј. каже да све ово треба поравњати и засадити канадску тополу. Зашто канадску тополу? питам. Па она брзо расте.
29.
Устао рано да посматрам излазак сунца и слушам пој птица. Ни зоре нису што су раније биле.Нема више оног руменила, све блеђе. Ишао код Долета да платим кан (ђубре), вратио  се из из три реда почупао заперке, затим сишао на Дивљаку по новине. Награду Р. Драинац добио Бора Ђорђевић. То сам знао од Дончића пре месец дана, а Нагрдау библиотеке Мариоков. Моја збирка у ужем избору. То ми ништа не значи. једино што се књига помиње.  (Иначе, у ужем избору за награду биле су и књиге „Једино ветар“ Дејана Алексића, „Колачевина“ Миљурка Вукадиновића, „Црна плавет“ Манојла Гавриловића, „Чим сване и друге утопије“ Србе Игњатовића и „Ветар понад гора“ Мирослава
Тодоровића. ) Вест да је Нагрдау Ђурин шешир додељена Миљурку Вукадиновћић ме  увесељава. С Миљурком сам био у ужем избору за Златну струну. Знао сам да је он добитник чим сам добио обавештење ко је у ужем избору. Размишљао сам да ли да идем у бело Смедрево, и отишао сам јер друге прилике немам да из своје заточености изађем. Најбоа песма по мом суду је песма Винка Шелоге, али Жири на други начин оцењује поезију. Има своје критеријуме. И сада је у комисији – жирију  био Д. С. који бди над „песничком славом“ Миљурковом.
***
НОВОСТИ – Субота, 28. април 2012.
ЂУРИН ШЕШИР
Награду „Ђурин шешир“ добио је Миљурко Вукадиновић на конкурсу на који је стигло 28 рукописа под шифром. Ово је, већином гласова, одлучио жири у саставу  Душан Стојковић предсдник, Радивоје Марковић и Милош Јанковић. Награда се састоји од уникатно израђеног шешира, по угледу на онај који је носио Ђура Јакшић, плакете и штампања награђеног рукописа. • Д. Бт.

МУКЕ ПО ЂУРИ

ШЕШИРОМ песника мученика
Збирку песама  наградише
Овенчаше шеширом другог  песника
О том чуденију  глас  обзнанише

Скинуше шешир са бесмртника
Ускоро ће капут кошуљу гаће
Сузе рони без шешира слика
Ни слутио Ђура није да ће

Награда  бити  њ шешир стари
Не преза се за песничку славу
На овом свету бит ствари
Брину за шешир не хају за главу

Припев, уз чашу црњака

Господе на све си мислио
Када си живот земаљски омеђио

Nиш, субота, 5. 05.2012.

30. april

Мотрио зору. Прскао малине. 2 сата сам повлачио ручицу пумпе  горе доле. Биљке штитио од напасти. Доручковао ка прави теренац. Сам. Путем поред Свеловине прође трактор, а затим све утону у тишину зеленила.  Чупао заперке. Треба све одстранити који су похитали у живот, а остаће они који се појаве после 25. маја. Има ли то везе са људима, народима?.. У подн јавља се Р. З. Нагрaда Jефимијин вез додељена Јелени Ленголд. Моја збирка у ужем избору. Не овде нисам имао шансе да сам  сам Гете. У подне поставио  мрежу између смрека. Заспао. Слушам како у боровима на брду хуји ветар. Са радио Београда 2 програм: Разговор са песником и преводиоцем Драганом Маровићем.

 

ВРЕМЕ КОКОШКИ

Елиотов стих да је априли најсвирепији месец се оствари овог априла и у Трешњевици. Смењивали су се сунчани и  кишни сати и дани, на небеском екрану ковитлали пловећи пејзажи, острва, слике. Хујао је ветар, лила киша, пљуштала, сипила, лапавица и суснежица. Зиме је жестоко шибнула репом. Снег је поломио стабљике малина, оне снажније су немоћно лежале у трави. Много празнина у реду, ваља подсадити, треба усправити, проредити, повезати, орезати. Шта повезати, ово ти је богу плакати. Још није лањска тегоба и мука око цене прошла. И они који су обећали чуде се да се то још поред свих недаћа памти.
Пада из дрвета, из камена, падају предизборна обећања. Заокружи, убаци „Биће боље, неко виче…“ „Биће гаће, само се не зна кад ће…“
Падало, чинило се и  небо рони над судбом малинара.Узеће и малина данак, јер не сеје се више ништа сем  малина. Пада, а ја сам у кући, међу брдима, докон читам роман Киша, чини се и из књиге капље. И малина и хемија узеће своје, села  су већ пуста, нема стоке што се негда благо звала.  Пашњаци зарасли у ковраг, путеви у шипраг.Сада се риче и блеји по градовима. Србија увози 100 тона млека,  пољопривредници ишту субвенције, штрајкује здравство,  ускоро ће и просветари, о њивама да и не казујемо. Оне се запарложиле…„Хлеба, хлеба, господару,“ сећам се  јоштер тих стихова из лектире. А шлајпик празан, у наћвару брашна  одавно нема
Копам у мом малом малињаку и као да чујем из земље Глас библијски: Са знојем лицег својег јешћеш хлеб….Село са мало житеља, многи се разишли по свету, а ми који се што се тобож  враћамо, оседели,  поново се упознајемо, присећамо. Вратили ономе од чега смо побегли. „Човек путује по свету да нађе шта треба, а враћа се кући да то нађе“, записа Писац. А што смо ми нашли? Пиши о овоме, сјетује ме мој дични рођак Михаило. – О овом времену, о нама. Имај то у меморији… Па ми живимо у тој књизи. Како је? Добро је, велим, како ће да буде. Ваља. Не ваља. Тако је некад писало на ваљарицама сукна, казиваше ми у Херцег Новом игуман, пореклом са Дрине. Нема више ваљарица како да знаш да ли ваља? Ваља се опоменути и оне приче која казује како су Циганина и Циганку опљачкали и бацили у трњак. Спасе их белаја намерник чудећи се како су страдали. Море, добро је, каза Циганин. Могао је неко да запали овај трњак.
Петак, 20. април идем у набавку, у Ариље и да се видим са  списатељем Добрилом Ненадићем, аутором двадестак романа и оцем малина. Он је за ариљску малину најзаслужнији, али то је друга прича. У колима пита ме Миливоје  када ће бити боље? И он послом у Ариље. За педесет година биће неког бољитка. Утуви то, и сети се шта сам ти казао. А обојица обелели. Како записа Крлежа „Господа на заласку“…
Добрило прича како је, у почетку, било тешко наговорити сељаке да саде малине. Трње, побогу, и још да га окопавају. Хајде, Добрило, мани се ћорава посла. И овде су  жене имале кључну улогу. Гаје, брину, па принове у кућу. Купила шпорет,  креденац. И онда је грунуло… Садили би, да могу и по крововима. И сада с муком раде, али раде,носе џакове  вештака на грбачи, у гепеку…
„Будућност је у аронији. Мани малине, опет ће цена бити слаба,“ јавља ми пријатељ из Престонице.
А мени се, тога дана, отворила Буричева књига на страници  са стиховима: „Не бој се будућности / ње неће бити“.
Списатељ, дични Добрило,  казује  како се  ових дана сетио наслова за нову књигу. Време кокошки. Сјајна метафора. Јер, чуј,  кокошка је чудо. Јаје. Чудо. Шта је старије? Кокошку још нико није дресирао. Пиле само разбије љуску, и ено га пи пи трчи. Кокошка кад снесе јаве оглашава на сав глас.  Али, чудо је и то што иде за сваким ко јој баци шаку зрневља. А ови какоћу ли какоћу а никада ништа неће снети. Цео април прође у кокодакању,  а петла ни на видику.
Кокодаче се са екрана, плаката, билборда ( Bill – рачун и Board –табла),  јаја никад скупља. Ускоро ћемо видети да ли је гнездо празно.Улицама ариљским, 27. априла  кружи комби. Српски покрет Двери. Да живимо боље! Ама, нема боље, док се не засучу рукави, док не задиме  димњаци, ако има игде, ја би први ишао, казује Раћа, др за побијање дирека по малињацима.
Мотрим  лица малинара. Шибана ветром и сунцем, избраздана стрепњом,  свакодневно погнути над земљом, загледани у небо, умор се види и на лицу, очима,  у ходу. Види  се на лицу пејзаж овог краја,  све непогоде,  све недаће. И преци и потомци…И цена их притиска још  дави, она лањска, а каква ће бити ове године? Куд ћеш грђе, цена се не зна ни када малину предаш. Док свако узме од тог колача шта ће остати? Оно што су обећавали, преко новина оглашавали је, изгледа,  везано за Изборе. Знају, па причају. У место поздрава питање: – Јеси ли прскао малине?
Малине  нисам,  али сам изгледа све упрскао. А да ли  ће  бити боље? Казиваху стари: Све може да буде само не може бунар на тавану и дрвени шпорет.
Биће. Биће, зато и овај текст ваља дваред прочитати.


***
11. jул 2012.
16.55. врућина умара. Све се утишало. Само су муве полуделе од врућине,.  па када пецну заболи. Лежим на мрежи разапетој између две смреке. Лила бере малине, скупља оно што је скврчено,  oпстало на овој врелини… Прелистах  поново књигу Милисава Савића: Љубавна писма и друге лекције, збирку ИЗНУДИЦЕ Недељка Богдановића.
Из  ТВ ревије 7-13 јул допала  ми се реченица  из текста „Разлика у сличном“ Данице Диковић Ђургуз. Тема је телевизија и однос према телевизијском програму. Даница пореди наш, српски програм, са шведским где је тамо живела. „Прво чега се сећам јесу бескрајне емисије о „непоновљивој“ шведској природи, која једина може да доведе „хладне Скандинавце“ до суза, и коју је тако верно осликао Стиг Ларсон. Али, занимљиво, ретко се нека друга земља приказивала у истом светлу, тако да  се сваки Швеђанин – у то сам уверена – свако јутро будио срећан што је Швеђанин. Можда и зато за нашу Србију кажемо „ова земља“.
А сунце пржи ли пржи…И под мојим смрекама је вруће. Из плаветнила брујање авиона. И тишина  пуна врелине…

ШУМ ЛИШЋА

СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина  све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад

Али то је  један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових   речи
До чијих врата још не стигосмо

Срећом живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа  шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све  слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега  залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш дашак ноћни тек

Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некадашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје

ДРУГА СТРАНА ВИДЕЛА

ДОК сам по свету  и свој живот тражио
И не знајући носио сам у себи ове пределе
У мени је живео воћњак понад родне куће
Мотрио сам кроз те пејзаже
С обе стране светлости
Пејзаже лица земље света овог

Сада у завичајном пејзажу
С искуством живота којем не требају речи
Спознајем савршенство тишине у родној кући

Кућа празна пуна самоте
У  воћњак стигли нови житељи
Међу стаблима јабука и јошт живих успомена
Буја народ шуме виоре се брезице грана багрем
И храст је овде нашао станиште
Дивља трешња уз јабуку питому  привила
Самоникло руком ветра посејано буја дрвеће
Јаблани се јаблан  домаћа стабла  већ суше
Без бриге домаћина и гласова људских
Сттарац воћњак се предаје
У крошњама другим шуме крила
И ветар хуји

Стојим камен самац у старом воћњаку
Мотрим воћњак
Слушам како се и у мени гаси
Како самоникло дрвеће буја и све/т осваја
Ал кроз то кружну причу
Друга драма у дубини описа се одвија
О томе Реч изгрева
О томе из тишине  све мотри поезија
Трешњевица, 22. јул
________________________________________________
БЕРБА МАЛИНА, 2

НОЋНА тама се се нечујно слива у предео, таложи у шуме, лисје…траву, одлази на починак. Раздањива се, предео  бистри, јасније све бива. Буди се ноћна тишина.Руј зоре  свечано догорева  и тиња. Поглај, о Мирославе, ту чудесну светлост, изван описа је сваке речи живих. Злати се врх Остреша. Нешто тајанствено слутиш, а не видиш то што трепери невидљиво, у простору између брда. Гледаш како зорњача тијо нестаје у плавети небеској, мистерији њеној. И руј зоре бледи, утапа у плавет јутра. Гледаш капљице росе, светлуцају читљивије од сваке речи. Саме себи опис, миленијумима исти, прожимају лепотом свете истине. Сваки листић је казаљка, мeре људске трепет. Знаш,  стих без речи листић је који дрхтури, изговорене речи губе се у том трепету, а лист у стиху опису твоме измиче…траје исти, а вавек други
ВИДИШ говорљиву боју земље, знаш сав јад јалове прљуше, пркос горске смонице. Земља је твој учитељ. Она све зна, небо над њом гледа/ш. Живот се од праскозорја у томе тражи, спису овом зрачак бива. Зрачак којино  заискри у капи росе и, на трен, укаже на библијска искуства поезије. Међ росним сензацијама траве нечујно се гасе уздаси ноћи. Ведре рефлексије јутарње светлости бујају у измаглици испарења иза чијег се зара назиру силуете брда. У чудесној хармонији смењивања светлости и таме мистичност свањивања се тулила са изласком сунца… А ти се  већ у малињаку, убираш пурпурне плодове, слажеш их у пластичну гајбицу, предајеш покретима у које се преображаваш. Чујеш веселе повике берача и берачица, пој косова слушаш, удишеш мирисе, душу земље осећаш…Ал, лирика јутра, крцата мирисима  земље, и тичијим појем,  не хаје за речи, и повике земних…
2.
ВРУЋИНА испред поднева почиње да дави, умор ме све више плави, већ утрнуле руке механички по/сежу за бобицама малина. Понека презрела, са зањихане гранчице опадне, мислиш да ће пропадне, али, она се спасла, неку ће семенку прихватити земља,  већ на пролеће, обрадоваће те зелени пламичак стабљичице загледан у небо – колевку свега. Јер, после свега, знаш, горе су сви одговори, овде питања. Око поднева, већ балдисао од силног сагињања, од бруја  жеге (утихнуле су и птице, не чују берачи по околним малињацима, пред очима титра јара, Дубовац се губи у плавичастој измаглици…), тражим предах, у мрежи коју сам разапео, између две давно засaђене смреке. Опружим се, зурим у бујно зеленило грања, ослушкујем како преморени мишићи дамарају, већ стар знам, одавно нисам за овај посао. Изван бајне хладовине кључа јара, испод смреке је пријатно, запахњују ме мириси зрелине, радошћу живљења испуњавају…
ЧИТАМ, у предаху, есеј О путовању В. Хазлита. Уђем у текст и заборавим на муку брања малина.
Путовање је једна од најпријатнијих ствари на овом свету. Ја волим да путујем сам; могу да уживам у друштву у затвореној просторији, али напољу, природа ми је довољно друштво. Тада, најмање сам  усамљен када сам сам:
                                    The fields his study, nature was his book.**
                                                (Поља му беху наук, а природа књига.)
            Не видим у чему је смисао да се хода и говори у исто време. Када сам у природи, желим  да вегетирам као природа. Нисам присталица разглабања о врзинама и црним говедима. Одлазим из града да би заборавио на град и све што је у њему. Има оних који из тог разлога  одлазе у бање, а носе престоницу са собом. Ја волим више отвореног простора и мање ометања. Волим усамљеност, када јој се препустим, ради ње саме; а не тражим ни
                                                а friend in my retreat,
                                    Whom I may Whisper solitude is sweet.**
                                    ( пријатеља, тамо где склоних себе сама,?
        којем могу да пришапнем да слатка је осама.)
РЕЧИ исписане пре, скоро, два столећа, речи које ме осећају и које ме доживљавају као своје. То што је давно написано блиско је мом осећању и чини ми се да бих скоро исте те речи исписао. Цвркут птица допуњује ове речи које не старе. Ваистину, поезија не стари. Она не зна за време, ту људску меру. Из размишљања ме трже позив, зове Лила, срди се, треба брати малине. Минуло је подне, сенка брда већ плави малињак, прућила се до Ријеке, и већ се, ено, пење уз зелену косу Раковића…
Поново исти ритуал брања, клањања, сагињања, убирања, па, и сакупљања опалих плодова, јер, јазук је да пропадне,  свака бобица је зауварна.
УМОР у раменима потмуло расте, осећам укоченост, туп бол у раменима, потмуло кљује у леђима, чујем дамарање мишића, а цело тело се предаје покретима, сада сам у власти тих покрета. Не чујем више пој косова, ни кликтај орлова што у пару, ено, плове понад Дубовца, само бруј врелине одасвуд дави.Тегобан, само на изглед лаган посао, али, чуј, само за 1 кг. треба три стотине пута испружити руку, и на крају, постајеш само тај, механички, покрет руке.
ПРВИ јек бербе је минуо, са вршних гранчица убрани су плодови, лисје се суши, и све је само тај шушањ што о/п/стаје после свега. И као да чујем, из јаре речи, које се кроз шапут сухог лисја разазнају: Са знојем лица својега јешћеш хлеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах и у прах ћеш се вратити. (Проп.8. 19.)
СЕТИ се Књиге о Јову, о Мирославе, стави све у стих/ове, међ редове ове, еда се речи твоје разговоре, да знано, и ниње и присно потврде, да нема ништа ново под сунцем.
( Испаштамо време црне транзиције, срушен је један систем, други није успостављен. Нашли смо се на голој ледини, јебени и збуњени, доцно прогледали, касно истину спознали, позно паммети дозвали. Не важе дипломе, коме више треба твоје знање и звање, чему речи, зашто књиге?
-Какав си ти, ујко, писац, а мучиш се са малинама?- пита, будућа докторка, наша лепа Бока. Носи бодро гајбице пуне пурпурних плодова. Слаже их под трем, у хладовину. Ено је, лепрша између редова малина.
Сјатили се берачи са свих страна: Прибоја, Крагујевца, Лесковца…До јучер правили аутомобиле, били самоуправљачи, чекали срећну будућност, данас, ево, бауљају по малињацима, са гајбицама у рукама. Иду уморно, гледају суморно, у чуду, немо, питају: шта ово би?
А сељаци ликују, хоћете леба без мотике,ааа?
– Дупе нема душу – чуо сам, давно, испред продавнице у Нишу.
„Немање је горе  од мечку, од мечку можеш да се сакријеш“, мудровала је старица  у изношеном капуту.
Залепршају из моје свеске нек/дање забелешке…
На Дивљаци малинари са торбама стоје, чекају аутобус,  да се врате. Све се свело на дангубу, ал, ко за то хаје, туго моја.  Од јада зарада, казују празни погледи..
КРАЈ бербе се примиче. Ево, сечем стабљике, на понекој гранчици још  покоји плод, неки скривени међ лисјем поцрнели о/падају на земљу. Намеће ми се мисао о људским судбинама. Увек неко преостане, прегрми све недаће и, после свега, оде на онај свет.
Над пејзажем овог записа кружи јастреб, мотри озгора заталасано зеленило које летња јара шапутом жутих боја на јесен опомиње. Опомиње и на крај бербе иза које ће се умор и несаница с-таложити у запис у којем ћу тумарати загледан у лирику  родног крајолика.
Реско шкљоцају маказе, задрхти на трен стабљика, а млади ластари, потомци посечених остају да се гордо шепуре њихани благим дахом ветрића. Један животни круг је затворен, други се отвара;  ослушкујем у шушњу лисја исконску Истину живота и времена. С  муком, невичан послу настојим да до вечери истребим малињак од старих стабљика. Треба све скупити, ваља изнети, сложити на камару, запалити потом
Облачно небо преко којег плове небеска острва-облаци се жари од вечерње светлости сунчевог заласка.
Идућег лета прича ће се поновити, јер: Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити и нема ништа ново под сунцем ( Проп. 1.9 ).

УЗ ПОЈ косова, са колицима крцатим гајбицама пуним пурпурних плодова идеш на Откупну станицу. Роје се мириси, заборавља умор, буја срџба  због ниске цене, по којој ћеш морати да предаш и овогодишњи род малина.
У празним погледима малинара видео си немоћ, из ћутања чуо библијског Јова.
Али, то је људска прича, мој Мирославе, твоја је радост обделавања  земље, спознаја истинског живота, уз све то и овај запис на чијем хоризонту, између Јавора и Голије, видиш облак, као планински врх обасјан младом ватром вечери што злати се, ено, преображава у талас, удара у суру силуету Мучња и нестаје у небеском плаветнилу
УЗ грактање гаврана, уз космички шумор лишћа, хуј ветра брдом, оног што стиже одасвуд, после свега, увече, спрам расутих звезда, речи ове исписујем.
ПЕСМА моја је мисао што с облацима понад шара земаљског плови. А вечерња румен, и ноћни видик,  из којег читам ове редове, горским дахом све намирује..
Трешњевица, 2005 – 2007..
 
 
 
_________
*   Роберт Блумфилд (1776 – 1823)
**Вилјем Купер (1731-1800), Повлачење


ЛеЗ 0003758   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s