БОЖЈА ВИЗУРА / Мирослав Тодоровић

БОЖЈА ВИЗУРА
 
    Свет је позорница на којој свако игра своју улогу.
Шекспир

МОТРИМ сателитски снимак мог завичаја
Линију Моравице између тамних сенки брда
Вену земаљску што ме са светом  по/везује
Шуме и пропланке  њива
Небо види  као површине
Кровове кућа  малињаке на овом снимку
Пејзаж озгора стиху на видику  је налик

Мотрим  снимак
Мој суђени простор
Виђено озгора
У понору  земаљско станиште
Слика без дубине само лице само шаре

Је ли то божја визура
То што Бог види у понору
Колаж слика и линија
Над којим се смењује видело и тама
Или је то доле позорница
На којој се у режији његовој
Земаљска одвија комедија

Види ли небо над мојим плећима
Чује ли како нестајем у казаним   речима
А на површини земаљске  песме
Још се магла не разилази
На екрану стиха плаветнило
С овога света порука разуђених слика
Изоштрава се у
Реч на крају што на почетку беше

Мотри ли озгора  како у измаглици трепери људска историја
Чује ли из тишине таму несталих народа
Види ли оно што осећам стојећи сред житног поља
Чује ли из траве шуштање људских живота
Своје дело озгора у амбису како се
У земљу загледано небу моли и нада
Да ће схвaтити смисао земаљског живота

Је ли доиста само словце из књиге космичке
И да ће тек као трава знати језик земље
И када се  човек на том путу кругу  понови
Тада ће спознати  шта  видиш из плаветних дубина
У чијем се оку још чујеш
Док у овој песми твоја визура гнездо свија

ДРУГА СТРАНА ВИДЕЛА
Сачувајте зелено дрво у срцу,
и можда ће на њега слетети птица певачица!

ДОК сам по свету  и свој живот тражио
И не знајући носио сам у себи ове пределе
У мени је живео воћњак понад родне куће
Мотрио сам кроз те пејзаже
С обе стране светлости
Пејзаже лица земље света овог

Сада у завичајном пејзажу
С искуством живота којем не требају речи
Спознајем савршенство тишине у родној кући

Кућа празна пуна самоте
У  воћњак стигли нови житељи
Међу стаблима јабука и јошт живих успомена
Буја народ шуме
Виоре се брезице грана багрем
И храст је овде нашао станиште
Дивља трешња уз јабуку питому  привила
Самоникло руком ветра посејано буја дрвеће
Јаблани се јаблан a  стабла домаћа већ суше
Без бриге домаћина и гласова људских
Старац воћњак се предаје
У крошњама другим шуме крила
И ветар хуји

Стојим камен самац у старом воћњаку
Слушам како се и у мени гаси
Како самоникло дрвеће буја и све/т осваја
Ал кроз то кружну причу
Друга драма у дубини описа се одвија
О томе Реч изгрева
О томе из тишине  све мотри поезија

МУЗИКА ЗЕМАЉСКЕ ТИШИНЕ

МУЗИКА земаљске тишине
У хују ветра шуме миленијуми
У самоћи мојих мисли свиће
Злати се пејзаж житних слика
Видело друге стране светлости

Реч  живе  песме  рана је  што зараста
Над летњом музиком боја светли небо
Звук звона се развејава понад поља
Шире истине земаљске сећање разлистава

Мотрим пејзаж и у пејзажу дашак
Листа биљке коју сам узгајао
С медитацијама  о смислу сеоског живота
Божанска мисао прхут тичијег крила
Чуо сам је у малињаку без даха

И лишћа шум за реч о томе

Је ли живот само стрепња само трен
С неба понад језика овог листа
Цитирам боје плодова чујем земљу
Ослушкујући зелену мотрим  небо

Отвара се реч слушам је из пејзажа
Јесењих боја мотрим књигу
У
   Богу видим само своју сенку*

____________
* Сиоран


ШУМ ЛИШЋА

СТИШАВАЈУ се зрења боје
Као река што ушћу се примиче
У рују небеском сунце залази
Тама румен плави тишина  све јаснија
Ноћни све је пејзаж са звездама понад

Али то је  један из низа призора јер
Има и других листова те чудесне књиге
У којој на истом таласу бродимо и тонемо
Капи што светлост су ових   речи
До чијих врата још не стигосмо

Срећом живот је само ветра дашак само
Прхут тичијих крила у шуму лишћа  шапут
Онај шум лишћа што и твој живот исписа
И сада старац затрепериш
Док све  слушаш склопљених очију
Као што штропот земље мисао живих изоштрава
После свега  залазак сунца као потоња песма
Мотриш је и светлиш дашак ноћни тек

Празна тишина давно напуштених кућа
Без иједног гласа с талогом некадашњих гласова
Друга страна светлости Оно што не чујеш
Оно што те гледа из свега уста земље
Око неба у речи без дна
СТИШАВАЈУ се зрења боје
(Из новог истоименог рукописа М. Тодоровића)

____________________

Dragi MirKO, dobio sam, prelistao, i čitam Moaru, stigla mi je i Acina zbirka. Za razliku „od poezije u  trendu“ koja je na s-ceni i koja dobrahno doprinosi odbijanju čitalaca od poeziji, s jedne, dok s druge strane degradira smisao logosa, misli i  ubija ono „malo duše u današnjem čoveku“ ova poezija diše na život, ovo vreme, i sudbine.Strašna je pesma „Zadužbina arhangela Gavrila“ u zbirci „Kukavičluk“ str. 69-71. istina ovog vremena, „povratka pod  crnu mantiju religije“. O tome pisah, pozivah se na Pelagića, na „Koliko košta Bog“, na građenje crkava, na zatvaranje škola…na „pranje para“ i time okajavanje grehova…Ali to je tabu tema, ali verujem da će se i o tome progovoriti, da će se krstiti kada se otkriju „putevi novca“ za oproštaj-e. Ova pesma je paradigma kako treba pisati i zašto književnost. O tome drugde, opširnije.

Šaljem ti na uvid novu zbirku, mislim se da je ponudim (…..), pa mi je potreban tvoj savet. Da ne kucam na vrata uzaman, a znam, i te kako znam, kakvo je stanje. Ali, da u ovoj zemlji teče med i mleko kultura bi bila na poslednjem mestu. U tom grmu leži zec, jer vlasti našoj odgovara, što više nepismenih, što više PINKA, to više glasača…

I da skratim, ako odgovara da „pustiš u život“ ovu zbirku preko ZAVETINA nadam se da će nekoga zainteresovati.

S tobom nadom, ostajem uz štovanje
Miroslav iz Trešnjevice

Из пропратног писма аутора

 

ЛеЗ 0003756      

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s