Ознаке

VELIKA enigma je koliko ima zadužbina i legata u Srbiji. Još je veća nepoznanica kako se oni finansiraju. U Agenciji za privredne registre upisano je 506 domaćih i 18 stranih zadužbina i fondacija. Taj podatak, međutim, nije pouzdan. Jer, mnoge zadužbine su zapuštene, nisu obeležene, o mnogima nema podataka ili su ih „zaposeli“ bespravni stanari. Situacija sa legatima još je gora.

ZaostavŠtine uglednih građana, diplomata, kolekcionara, pisaca i umetnika uglavnom su u devastiranim objektima i nedostupni javnosti. Predmeti iz njihovih zbirki leže u mraku muzejskih depoa, daleko od posetilaca a suprotno željama legatora. U Ministarstvu kulture kažu da su legati i zadužbine u vlasništvu opština, pa zato nemaju evidenciju o njihovom broju. Kao i o tome ko su sve bili legatori i zadužbinari i šta su sve ostavili svojim gradovima.

– Situaciju dodatno komplikuje i to što legati, za razliku od zadužbina, dele sudbinu ustanova kojima su pridodati – objašnjava dr Marija Aleksić, koja izučava zadužbinarstvo kod nas. – Oni ne funkcionišu kao pravna lica, a ustanova kulture dužna je da se pridržava onih pravila koja joj je odredio legator, da čuva i uvećava imovinu i širi početnu ideju. Međutim, zbog te pravne nedoumice, imamo najrazličitije primere, od zanemarivanja do grubog gaženja volje zaveštaoca.

Samo u Beogradu postoji oko dve stotine umetničkih legata, književnih, muzičkih i legata naučnika koji pripadaju fondovima Muzeja grada, Narodnog muzeja, Muzeja primenjene umetnosti, Istorijskog muzeja Srbije, Muzeja savremene umetnosti, Kući legata… Neki su utemeljeni kao samostalne muzejske jedinice, poput Muzeja Nadežde i Rastka Petrovića, Muzeja Jovana Cvijića, Muzeja vajara Tome Rosandića, Legata Paje Jovanovića… Nažalost, većina dragocenih predmeta iz tih legata nedostupna je publici.

– Način primanja poklona i legata nije jasno definisan zakonski, nedovoljno su određeni kriterijumi prihvatanja – kaže dr Ivana Simeonović Ćelić, direktorka Muzeja Cepter. – Često se događalo da pojedini predmeti potpadnu pod vlasništvo određenih institucija, po principu „poklonu se u zube ne gleda“, a da kasnije niko ne zna šta će sa njima. Većina poklona i zaveštanja je „mrtvo slovo na papiru“, odnosno nemaju pravo mesto u kulturi. Problem predstavlja i nedostatak reprezentativnog prostora za izlaganje.

Beogradskim legatima upravlja Muzej grada, a najznačajniji su Paje Jovanovića, Petra Konjovića, Tome Rosandića, Rista Stijovića, Jovana Cvijića, Branimira Ćosića, Branislava Nušića… U nedopustivo lošem stanju već godinama čami kuća književnika Veljka Petrovića u Ulici Teodora Drajzera 32, dok je dom slikara Petra Lubarde u Iličićevoj 1 konačno obnovljen, ali ne i otvoren za posetioce.

U Prvom opštinskom sudu traje spor oko ostavštine slikarke Olje Ivanjicki, koja je svoje umetničke radove zaveštala gradu Beogradu. Olja Ivanjicki je želela da više stotina slika i drugih umetničkih dela ostavi u nasleđe Beogradu. Ta dela bi bila izložena u muzeju na Kosančićevom vencu i svi ljubitelji umetnosti mogli bi da se upoznaju sa njenim bogatim stvaralaštvom. Ali, maratonska ostavinska rasprava je to zakomplikovala.

– Niko se nije dovoljno angažovao da pronađe rešenje – kaže Suzana Spasić, direktorka Fonda „Olga Olja Ivanjicki“. – Da je Fondu u sudu priznato pravo nasleđivanja, mnogo bi lakše moglo da se pregovara i sa gradom i sa Republikom oko toga kako da njena zaostavština postane dostupna onima kojima je Olja negde u svojim razmišljanjima to i namenila, a to su građani Srbije. Fondacija se ne finansira iz budžeta, a zbog nerešenih imovinskih odnosa, ni od novca koji je ostao iza slikarke i koji je, kao i kompletna zaostavština, trenutno pod starateljstvom Istorijskog muzeja Srbije. Finansiramo se iz sopstvenih izvora, uz pomoć donatora i prijatelja koji žele da pomognu.

Pune tri decenije zadužbina Crnjanskog tavorila je bez stalne adrese, tek nedavno dobila je svoj prostor u Dečanskoj 8. Oko 90 odsto zaveštanog novca obezvredila je inflacija, a deo rukopisne zaostavštine Crnjanskog još uvek se nalazi u kutijama, neproučen i neobrađen po uzusima moderne tekstologije. Stan u kome je bračni par Crnjanski živeo, posle njihove smrti uzela je opština Vračar, umesto da bude iskorišćen u testamentarne svrhe.

– Situacija se popravila otkako smo dobili svoje prostorije. Najviše prihoda ostvarujemo prodajom autorskih prava – kaže Dimitrije Tasić, sekretar ove zadužbine.

I Andrićeva zadužbina najviše zarađuje od prodaje autorskih prava nobelovca. Država gotovo da ih se i ne seti, pa su zaposleni prinuđeni da se za novac snalaze kako znaju i umeju. Dok najveći broj zadužbina kulture nema svoj sajt, niti se podaci o njima mogu naći na sajtu Ministarstva kulture, dobro uređen sajt Andrićeve zadužbine ima oko 15 hiljada poseta mesečno.

Zanimljivo je da se i sam Andrić za života ponašao kao veliki zadužbinar i dobročinitelj. I pre dobijanja Nobelove nagrade, pomagao je bibliotekama i kulturnim ustanovama…

Pre deset godina zaživela je i zadužbina koja nosi ime najvećeg srpskog prosvetitelja Dositeja Obradovića. Osnivači su vršački koncern „Hemofarm“, Matica srpska, Kulturno-prosvetna zajednica Srbije i Institut za književnost i umetnost. Naslonjena na kapital „Hemofarma“, Zadužbina je već objavila odabrana dela Dositeja Obradovića u šest knjiga, organizovala nekoliko naučnih skupova posvećenih Dositejevom delu, kupila i obnovila Dositejevu rodnu kuću u Čakovu, dodelila brojne nagrade…

Osnivanje Zadužbine Ilije Milosavljevića Kolarca nije proteklo bez trzavica. Rođak velikog srpskog dobrotvora pokušao je da ospori njegov testament, ali u tome nije uspeo. Danas se u Kolarčevoj zadužbini svake godine održi više od 200 predavanja, 50 književnih večeri, 250 koncerata i više od 30 izložbi. U realizaciji ovih programa učestvuje više od 600 stvaralaca.

– Iz sopstvenih prihoda finansiramo zarade zaposlenih, tekuće troškove i investicione radove na zgradi, kao i pojedine programe – kaže Jasna Dimitrijević, direktorka Kolarčeve zadužbine. – Naše poslovanje je uređeno Zakonom o zadužbinama. Jedini osnov po kojem ostvarujemo budžetska sredstva su konkursi za programe i projekte. Deo sredstava za programe obezbeđujemo od sponzora i donatora sezone.

 

DVOSTRUKO OPOREZIVANjE

U ZEMLjAMA u kojima se kulturi pristupa kao dragocenom sistemu vrednosti, stavova i ponašanja, zadužbine su odavno izborile sebi povoljniji poreski tretman.

– Kod nas se ne vidi jasno opredeljenje države da, na osnovu savremenih iskustava u demokratskim zemljama, postigne krupnija unapređenja položaja zadužbina i reafirmaciju filantropskog duha – smatra Marija Aleksić. – Iako se poreski status neprofitnih organizacija uređuje kroz čak šest posebnih zakona, postojeća rešenja nisu baš povoljna za pojedince ili grupe koji žele da deo svog materijalnog bogatstva preliju na zadužbine i u humanitarne fondove. Praksa pokazuje da se sadašnjim poreskim zakonima donacije kod nas dodatno opterećuju, a u pojedinim slučajevima dolazi i do dvostrukog oporezivanja!

 

VOJVOĐANSKI SEKRETARIJATI VIŠE VODE RAČUNA

Vukova zadužbina obezbeđuje sredstva iz više izvora. Iako je u vreme osnivanja, i u prvim narednim godinama sakupila značajna sredstva, ona su se znatno smanjila. Uprkos naporima stručnjaka, znatan deo osnivačkog kapitala obezvređen je u prethodnim decenijama. Ipak, materijalna imovina Vukove zadužbine, u koju spadaju stambeni objekti koji se izdaju, slike, knjige, unikatna zlatna kolekcija i sredstva na bankovnim računima, procenjuje se na oko milion evra.

Za razliku od beogradskog sekretarijata za kulturu, koji se i nije previše istakao u brizi o legatima i zadužbinama, novosadski, a i vojvođanski sekretarijati mnogo više vode računa o svom zadužbinarskom nasleđu. Primeri za to su Spomen-zbirka Pavle Beljanski i Galerija Save Šumanovića u Šidu.

 

Lubarda pod ključem, Crnjanski u kutijama | Kultura | Novosti.rs.

Advertisements