Ознаке

Петровац на Млави, 1997. године. Примерак сам нашао на једном буњишту у месту издања.

Што се тиче одговорности, идејни покретач је – Микић Драган, како пише на једној од последњих страница. Одговорни уредник Николић Н. Ненад. Никад чуо. Уводни чланак је написао, Бранко Манас (професор гимназије, преминуо)…

Питам се је ли то и једини број тога часописа? Вероватно јесте? Међутим, можда је часопис могао да понесе и неки други наслов? Чуди ме да први пут чујем за тај нулти број; да ми моји тамошњи пријатељи нису причали о том покушају у своје време.

корице "Самиздата"

корице „Самиздата“

Садржај "Самиздата"

Садржај „Самиздата“

Ево и два прилога из овог часописа:

Обична Заклетва...

Обична Заклетва… стр. 4

..

Мишел Турније

„Фотографија унапређује стварност на степен сна“

Позајмљено из романа „Краљ Виловњак“

превод. Светлана и Фрањо Термачић

Увек сам волео да фотографишем, да развијам филмове и извлачим слике, и чим сам се сместио у Балону, опремио сам једну собицу коју је било лако замрачити и у којој је било текуће воде, као лабораторију. Сада тек схватам до које мере је моја страст била пророчанска и колико служи мојим садашњим преокупацијама. Јер јасно је да је фотографисање делатнаост зачаравања којој је циљ поседовање фотографисаниг бића. Ко год се плаши да „остане“ на фотографији, изражава најосновнији здрав разум. То је начин конзумације којем се прибегава када се неможе другачије, и саму се по себи разуме да би пејзажи, ако би се могли јести, много мање били фотрографисани.

Овде се намеће поређење са сликаром који ради на светлости дана стрпљивим и спретним потезима да би на платно сложио своја осећања и своју личност. Напротив фотографски чин је тренутан и тајан, сличан потезу чаробне палице којом вила претвара тикву у кочије, или будну девојчицу у успавану. Уметник је експанзиван, великодушан, центрифугалан. Фотограф је шкрт похлепан, прождрљив, центрипеталан. Другим речима, ја сам рођени фотограф. Не располажући деспотском моћи да бих поседовао децу које сам одлучио да се дочепам, служим се фотографском клопком и јако ми је стало да кажем да се не ради само о површном задовољавању. Било шта да ми судбина намени, увек ћу гајити љубав према сјајним сликама дубоким као језера у које се усамљених вечери са заносом утапам. Ту врви живот, озарен, телесан, податан, заробљпии на чаробној хартији, последњи остатак изгубљеног раја који нисан престао да оплакујем, ропство. Већ сам чин магије фотографисања предславља поседовање, полузаљубљено и полуубилачко, фотографисаног од страрие фотографа. За мене, коначно остварење фотографског чина, не одричући се привилегије зачаравања, иде даље и више. Оно се састоји у томе што стварни предмет подиже на виши ступањ, на имнагинарну моћ. Фотографска слика, несумрњив одраз реалности, истовремено је одраз мојих фантазама, на равној је нози са мојим имагинарним светом. Фотографија унапређује ствараост на степен сна, претвара стварни предмет у његов сопствени мит. Објектив је процеп кроз који изабраници, позвани да постану моји поседовани богови и хероји, тајно улазе у мој унутрашњи пантеон.

Отуда је јасно да ми није потребно да фотографишем сву децу Француске и целог света да бих задовољио своју потребу потпуности која ми је главна мука. Јер свака фотографија уздиже предмет на степен апстракције који га у извесном смислу чини општим, тако да једно фотографисано дете представља X – хиљаду, десет хиљада поседоване деце.  – Стр. 5

____  То није усамљен случај, ни једини вероватно у Србији, да се писци окрећу, и у малим срединама – пишчевим издањима. И да такви покушаји, углавном, остају несхваћени…

Advertisements