Ознаке

По схватању Ј. Ленголд:

….

Срећа у несрећи је да су некадашњи велики државни издавачи пропали, а ови који су преживели, попут, рецимо, ,,Службеног гласника”, мораће за сваку набавку да расписују тендер. Ако треба да купе папир, прво тендер. Ако треба да одлуче са којом штампаријом ће да раде, прво тендер. Изгинућемо од транспарентности.

Шта ће се дешавати са свим другим издавачима, оним приватним? Ако мислите да су они од ове законске пошасти спасени, варате се. Јер, они морају да сарађују са библиотекама. А библиотеке, кад откупљују књиге, мораће такође да расписују тендер. Па ће некад да купе књиге директно од издавача, а некад од дистрибутера, који ће ко зна како да се угура ту негде, с ценом која ће (ни мени није јасно како) бити прихватљивија од цене коју нуди издавач. Но добро, рецимо да издавач понуди библиотекама најприхватљивију цену, како то у пракси изгледа, да видимо. Библиотека распише тендер, што наравно кошта, а и компликује им живот. Да би се издавач јавио на тендер, обавезан је да прикупи хрпу документације по судовима и разним другим установама, за шта ће сваком издавачу бити потребно барем недељу дана посла, плус неколико хиљада динара. У евентуалном успешном исходу посла између мале библиотеке и малог издавача, резултат ће бити тај да ће издавач продати књига за десет–петнаест хиљада динара, а да ће пет хиљада, плус недељу дана, да потроши на прикупљање тендерске документације. И онда ће да се моле богу да се нико не жали, јер кад су тендери у питању, увек може неко да се осети ускраћеним. Све у свему, дотична библиотека ће да се начека да добије оне књиге. А поменути издавач ће своју гњаважу и своје трошкове морати да угради у цену књиге. Као да књиге и без тога нису биле довољно скупе. Као да библиотеке и без тога нису биле лоше снабдевене новим насловима….

Видети више: извор: http://www.politika.rs/rubrike/Pogledi-sa-strane/Birokratski-besmisao.sr.html

….

Advertisements