Ознаке

Рекох,написах,спасох дусу своју.
___________________________

ДВЕ КРАЈНОСТИ,
На једној страни  имитаторско,безвредно  рециклирање традиционалних
семантичко версичких клишеа.самоопчињујућом логорејском анабазом типа дрндања халуцинатне заумне вуне.
На другој страни  онанистички редукован,клозетски симплификован квазиверизам памфлетизације стварности кроз несадржајну  већ провинцијалну модификацију рокерске слободе,самоопчињеност назови шоковима и еклузивношћу  жлездано- менталних самооткрића.Уместо ШТА-КАКО рећи.
Раскречена над клисуром између О , ОЈК  и РЕП,СЛЕМ пенетрације  она, не рецептивно, већ извођашки ветри своје међуножје, сред тужних губитника без обзира да ли умишљају  како се успињу или силазе стрмом аксилошком литицом.На пола пута ту су унуверзитетски,медијски,институционални, кртичњаци што извирујућом црном крастом саплићу и призивају  неутешиве погледе стваралачке, е да би се судбински нагледали
Тог Високог знака у међуножју.
Ту је и услужна (само)услужна критика такође манихејски  узбечена на бесмисленим
Супротностима. Сједне стране тамјанско гусларским струнама прошивени конзервативизам,друге стране полилоглотско-армирачки ансамбл хорских послужиоца БЕТОНске мешалице /speed патике херменеутике,мало брата, мало Барта….
А  ЛЕП БРОЈ ВИШЕ  НЕГО  ДОБРИХ ПЕСНИКА……………две крајности.
Не може баш свако да обзнањено и овенчано, млати римама мислећи да је Јагличић,Тешић,Данојлић или Ненадић
Да хули и посвећује мислећи да је Новаковић,Зубановић,Ђорђевић,Лукић или Копицл,
Да мисли док пева или пева док умишља да је  ко   Богнар, Карановић, Лазићка,Ристовићева,Шимоковићева,Блашковић или Данилов,боме ни да херменеутише ако није С. Илић, Ј.Аћин, П.Чудић, Б.Томашевић, Љ.Шоп. П.Арбутина.
Смирено,откривалачки брине о поезији као о себи као  преуморни Васа.
Не,не,грешите, мало је то, то је само шака шљунка бачена у огромне пукотине наше некултуре,  како рече Исидора.
А пукотина је и она поменута клисура,какогод је схватили,парадигматично  или порнографски.

Advertisements