Ознаке

из неочекиваног угла

из неочекиваног угла

Бунт Културе Србије

Он само неразговетно истиха, жамори. Све је наравно, „као и прије“. Понека представа као и паметни, праведно исекирани писац, глумац или режисер(сликари, композитори, балет-мајстори, зависно од укуса уредника-новинара, само нас подсете да постоје) и, доста!

Кренуо је обрачун са новчаним предаторима највишег ранга и народ је, као и уочи сваког жестоког окршаја, ослободио простор, повукао се у страну. И док се беле и црне фигуре полит-животног галиматијаса Србије  туку, народ  скупља ситнину, преврће џепове, труди се да издржи до краја окршаја, надајући се ипак, већ једном,  победи Белог. Понеко опрезно приђе, дотури му воду, већина навија са стране, неко калкулише  да се ипак нађе компромис („дај паре и бежи, медији су још увек на нашој страни..итд.) Међутим, рат и даље траје, епилог се још увек не зна.

И сад замислите, неки културни радници, цвиле!Изневерене су им Наде. Неко је рецимо обећао за Културу и уметнос` и није испунио обећања.Или можда јесте, али ћутке, по фазама. Уметници, О(слободни)ђени, нуткају своје пројекте разним Општинским, градским структурама, конкурсима; зову ширу и даљу родбину, пријатеље, да подрже њихову виртуалну славу уметника на брдовитом Балкану; међу шљивама, њивама и (срећом) бившим пољским вецеима?!Чак је некима  уметност у коју се куну, једини извор прихода!?!

„Благи Боже, опрости им…!“ Јечи са торњева, из установа, топло ушушканих канцеларија господе задужене за културу истога народа! „…Па нам, молим вас, поднесите разговетнији прилог ваше молбе, а ми ћемо, зависно од одлуке директора да вам проследимо обавештење. Исувише је поднесака, знате. Пара, наравно нема а видећемо како да вас прославимо у нашем општинском клубу, само се стрпите…“

И треба у ствари наћи министра културе(демократија је ипак закуцала на врата, мимо свих философема), стиснути рука и приупитати, лично! “Поштовани госн. министре, так`а и так`а ствар…“ Па шта буде!Одговор се углавном зна, али се лакше и људскије прихвата, јер даје напору целога бића молиоца, бљесак идеје избављења из никакве ситуације!

Или – другачије ангажовање неискориштених снага у периоду Обнове Србије из пепела! Да, из пепела господо! Ма колико  ружичастим и дебелим наочарима гледали свет око себе! Међусобно разумевање, поверење, заједнички (са Министарством)! емотивни, реал-материјални, култур-животни душевни подвиг, оних којима је остало само „срце у очима“! У преводу, незапослени романтични бескућници, окачени званично за Културу Државе Србије,(неког од Удружења) и вапију за било каквим задатком,  а сваки частан има везе са Културом Србије! Задатак обнове и заједништва , охрабривање сваког појединца, који се куне у културу и уметност! Ето, то је један од главних задатака Министарства за Културу (Живота) ове земље! Сабирање и подршка замрлих, апсолутно понижених и нивелисаних, дакле за-дављених и протераних квалитета уметности и културе Живота ове земље!

Они(уметници) који су одабрали да њихов живот буде искушан Истином Лепоте, морају да знају да је остварење таквог задатка – прелажење понора на канапу или мостом, рука руци или од срца – срцу. Са-радња! Заједно, заједно, проламало се, још у прошлом веку у комби протесту, 1997год. поднебсјем Београда, Србије…Сличан узлет  духа и душе Србије, проламао се Првом Теразијском чесмом! Још тај подвиг младости лебди ауром Београда и никако да се спусти, достојанствено, на његове улице и душе.

Србија је земља пркоса и ината. У свом прочишћеном, племенитом облику, можемо да кажемо, земља Слободе. То је и нови вид Храбрости. Супротан вандалској аегресији зверова који се крију иза именице слогана Србија, Србин, српски,  И то мора да се дода као њена карактеристика. Супротност од агресије!

Уметници ове земље, једноставно, не могу дуго да прибирају зрневље са разних државних, приватних столова са којих се увек бацало за културу и уметнос`. Па ко боље скочи да ухвати залогај! Власт се углавном дружила само са васпитаним дипломцима из одељења за уметнос` и сликала за „овековечење“. Већ одавно, Горица Мојовић и Нада Арнерић,  режисер Влада Лазић и Ивица Дачић, (Влада је био приморан, као режисер велике родољубиве представе у Народном Театру, п.а.), да не говоримо о лепом Борису Тадићу и Де Ниру, наш лепи је шиш`о Де Нира за целу лепу главу. Ниро мученик, претрчав`о из једног филма у други, па ни да се наспава…

Не зна се или не жели да се зна да свака информација има своју тежину, снагу, значај, који јој дају људске душе, свест, савест, морал, све заједно.

Донесена је одлука да ће паре за Обнову МСУ, стићи ове године! Дивно!Ту смо а немамо где  ни да одемо и немамо шта да радимо, сем да – чекамо!

Обнова комуникације између народа и рођене му културе на медијима? Сем  актуелних такмичења у певању, уз жири – 1.ватромет косе и 2. и 3. лепо осмехујуће особе, копирање американскијих реализација, на наш начин! Нерв српског стварања, креације, који не зависи само од пара, ћути.

Нерв Лика ове земље, споља и изнутра?! Споља смо се већ изопијали у Гучи, на егзиту изопијали своју и страну децу, на бијеналима, фестивалима, показали таленат С.Трифуновића и још пар изпрослављаних, извели своју лепу децу и шта сад?! Да ли знамо?! Шта звони, пева, јеца,ћутке, изнутра? Хоћемо ли подухвате о остварењима, као што је живот Александра Карађорђевића и даље читати уз паметне секирације Р.Павловића аутора, коме су опет завезане руке!?

Печат преноси од обиља сценарија, текст молитве Александрове за душе војника.

Изгледа да смо оставили СПЦ-у да она воде рачуна о креацији, укупној српског народа.

Једна идеја о великој, Светосавској свећи, завијорила је, поново, поднебесјем Београда, тачно после 20 година (27.1.1993год.)када је и запаљена у храму светога Саве, са слоганом за Мир и Спас Свих Срба који живе на разним просторима света и људи који живе са Србима на истом простору. Та идеја се обновила и 1997 год. и прихватили су је уметници. А и ко би? Међутим, као и уметници, ускоро одустају.

Данас, идеја тзв. Округлог или четвртастог, било каквог стола, окренутог надахнутим, заједничким решењима Обнове Живота ове земље, (датум може да слови али не мора да се помиње као религиозна инспиративна форма, већ део надахнућа свеколиког живота у времену подсећања званичног оснивања Хришћанства), сабор-скуп, Обнове имао би, могуће, ширих последица. Тло разровано ратовима, још увек је, као у време суморне реченице вожда Карађорђа: „ Једни су ти за Французе, једни за Русе, једни за Грке, једни за Бечлије, а једни и за Турке…Које куде, Србијо..“!

За сада у скромној галерији САНУ, љупко и умерено је постављена изложба слика о Хиландару уз слово о знамењу духовних, душевних и материјалних вредности српскога народа. Оданде избија успомена белих, златних и тиркизно плавих боја, обнове Пута Србије (и света). Ко схвати, причаће!

Виртуални шлагворт постпразничне, постславске Србије :

„Смака света (још)није било и ајде да ми видимо од чега се живи!Пусти ти сад ту културу и уметнос`!Мени деца `оће на Копаоник и нема више приче! Как`е паре, уметницима“!?

Све иде онако, како рестлови испрекидани мисли, осећања, осмеха, које једва придржавамо, одређују.Кисело. Ах, сав тај сан, Југо-сада Србије у центру југославенскога свијета, захваљујући Титовим шушкавцима и фићама, још увек бледо ламентира над главама (још) неизумрлих преко-педесето годишњака.

Но, помаља се једна, наоко бенигна прича живота која је одувек постојала, само се Срби, напијани пивом и гордошћу, нису на њу обазирали.

Сликари, уметници, књижевници, профи и не-профи се окупљају и покушавају да рецитују, праве „бунтовне“ животне слогане и облике уметности.

То су подвижници Новог односа у култури. Следбеници, нпр. Адријанине нити која је између осталог, заговара Перформансе, догађаје „културног бунта“ у и око Музеја Савремене Уметности. Око свих запуштених културних простора и то без ичијих пара – осим својих! Проба је била у театру ГАРАЖА, таква каква је била. Идеје Нових скулптура, нове Уметности, Нове Анимације духовног и душевног изгледа града! Походи, прављење  митинга по заборављеним просторима заборављених културних, хуманих личности Србије! У пратњи медија, наравно. А нашао би се, верујем и виспрен кафеџија који би осетио „свој интерес“.

За сада, прослављају се кафане у којима, људи који рецитују своје песме, плаћају пиће и иће из својих џепова. Понегде заискри синдикални таленат, међутим, угуши сам себе, јер треба то и доказивати. ЖИВОТОМ.

Министарству за културу града

Слободан Ј.Чворовић

Слободни уметник, Београд

Advertisements