Ознаке

Ниш, 28. 11, 2012.

Драги Бела Тука Друзе,

заврши се Вашар књига у Ниш. Вашар је 22. новембра отворио хип – поп музичар Марко Шелић Марчело.
На  отварању Марчело је казао, а медији Ниша из беседе пренели, причицу  о томе како су се двојица обрела на вашару књига. Колико кошта књига, пита први? Није скупа, 400 динара, колико две пљескавице.
Добро, каза овај, идемо на пљескавицу…
Шекспир или кобасице? – пита Киш 1960. и закључује (Каква дилема по мери Хамлетовог „Бити или не бити“) „још увек је пар кобасица кориснији од Шекспира“.
А ми, у коју изреку да склонимо муку и бруку овог дугогодишњег трена?
Распети између кобасице, бурека и пљескавице.
Хип – хоп певач је отворио Вашар књига у Нишу. То је јамачно у духу нових  т(р)енденција. У реду Марчело, али зашто није Ана Бекута? Ако би због Марчела, како веле дошли млади, због Бекуте би дошли и старији. И њима треба књига.
Јер у царском граду Нишу су у потоњој деценији потонуле све  издавачке куће: „Просвета“, „Градина“, „Зограф“. Није то није ни  важно, јер ових дана на локалној телевизији се богме збори о књизи. О култури…У граду  где поодавно нема књижара, али има писаца од дела и угледа. Не вреди,  певач је важнији. Јер ово је време забаве. И није само код нас. Велики брат тако хоће. О томе пева песник Љубиша Митровић.: „Буљимо испред  ТВ  и Интернета  / Као пијанци / У биртијама  / И кафићима…Орвелов свет се повампирио, наступило је доба велике звери…“
Са ТВ екрана нишких телевизија директорка се осмехује, говори о вашару, о књизи, о успесима издаваштва. И књижару ће отворити, вели, ону коју је претходни директор већ  два пута отварао Ваља  да у царском граду, у време овог Вашара књиге и таштине под утиском атмосфере и „приче“ о књизи  заборавимо да је књига – култура не у Нишу, већ у целој Србији, (Србији која поносно стоји пред вратима  оних што  вршљају по њеној, нашој,кући како им се ћефне) сирота, и да за њу нико не хаје.  Нико не помиње да је у Нишу библиотека још увек у задужбини епископа Јеронима из 19. века, а тек музеј, шта рећи за галерију.  О томе  ни словце. Не помињу ни у обећањима да ће градити за то зграде? Таман, посла, па да изгубе изборе, каже аналитичар Р.  Али, зато је у Нишу и околини саграђено 12 нових цркава. Из опустелих села и напуштених црквишта за народом кренули су и свештеници. Све се слива у град… А где ћемо после, куда из града када посла нема, а фабрике су затворене. У Европу. „Ако нас неће, ми ћемо наставити да живимо нашим тешким животом, каквим смо живели и пре 500 година“, казао је патријарх СПЦ Иринеј (Политика, 26. нов.)…
Не знам да ли ће нас Европа примити под своје скуте.  Нас што смо преостали, јер више од половине Срба је отишло у бели свет. Кажу да то зна нека баба из села Криви До. Чита српску судбину из кинеског пасуља и гледа  нашу будућност са  плећке аргентинског говечета. Распитаћу се…А будућност књиге  и српске културе је одређена одавно. О томе никако да  да почнем. И сам сам као онај писац што је више пута Саројану поновио како може да напише роман али не зна одакле да почне.
Почни, каза  му Саројан, почни од краја, средине, само почни.
Лако је почети, али, шта рећи. Често имам  на уму и  Шопенхауреов одговор на питање како му успева да увек буде луцидан и мудар.
Ништа лакше, каза му овај, помислим на највећу глупост и…онда кажем нешто сасвим супротно…
Ових дана у време овог Вашара књиге и таштине под утиском атмосфере и „приче“ о књизи треба да заборавимо да је књига – култура не у Нишу, већ у целој Србији, сирота, и да још само мало на телевизији, се ових дана  о књизи збори.
И као Ћамил из Андрићевих записа, и ја могу да велим: „Кад год хоћемо да чујемо како нам је добро, ми навијемо радио.Нигдје нема селамета као на радију…“
Уз ову белешку ево и неколико фрагмената:
 1.
Похвалу књизи, наш први министар културе,  Доситеј Обрадовић је изрекао у делу „Совјети здравог разума“ 1784.  које је настало „из премудрих књига француских, немецких и талијанских“. „Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци!..Оне сад на земљи и на мору царствују и премудре  законе дају. Оне војују  и побеждавају: оне славу благополучних народа до самих звезда  подижу и преузвишавају“. Општа просвећеност је налог времена….
А шта је налог овог, нашег, времена? Ми нисмо народ културе, књиге још мање.  По броју неписмених први  смо у Европи. Време је да се измисли азбука за неписмене.  
Штампањем књига за неписмене допринело би и опоравку издаваштва. Али:
Зар су српски властодршци били глупави кад су у свим рачуницама и комбинацијама највише полагали на неписмене. И садашња власт највећу подршку има од неписмених и полуписмених  грађана Србије. Нема тог lex specijalis-a, тих избора и референдума који би тако лако прошли да није полуписменог и неписменог становништва .“  (Бранислав Петровић)
 
***
 
О томе да књига оплемењује написано је на стотине књига. Читају ли они који се питају, наши политичари. Да ли читају, када су последњи пут узели књигу у руке? Знају ли да се из сиромаштва може извући, али из духовног посрнућа и  потонућа никако.
„Шездесет и кусур година култура је споредна игра власти у којој су националне институције гажене и презиране“, казује Жарко Команин (Књ.новине, јул-авг. 2009).
Ко не воли књигу, не воли Србију, написа  Наташа Марковић, у Политици 25. јула о. г.
Не само Србију, не воли никога. Ни себе тај не воли.

***
Национални савет за културу јавно се изјаснио. Предложени буџет за културу је недопустиво мали. Чињеница да Србија издваја за културу четири пута мање него друге земље у региону јасно указује на то да је однос надлежних политичких структура према култури погрешан. У најмању руку четири пута мање одговоран. (21. nov. 2012)
** *
Академик Исидора Жебељан, члан Националног савета за културу, слаже оштра је у оцени ситуације која траје предуго:
„Однос власти према култури (и то не само када су финансије у питању) говори о потпуној бесловести политичара у вези са опстанком народа који живи на овом простору. Човек се састоји од тела и духа и ако је дух унакажен, нису довољне ни све паре овог света да би се повратио. Такав човек је примитиван, необразован, неспособан, лажљив, неморалан, непријатан и невољен. Народи којима је култура запуштена, уништена, загађена, затрована, као што је сада наша, нестају, изумиру – о томе говори целокупна историја цивилизације. Али наши политичари не размишљају о томе, њима је важан лични опстанак и ништа их друго никада неће ни занимати. (Политика, 21. нов. 2012).

***

Данас у Србији књижевност ништа не значи и нема никаквог утицаја, важне ствари се откривају на телевизији, а наше власти  чак ни то не потреса, па ако их не брину документоване оптужбе које се износе пре милионима људи, зашто би се бактали  књигама које се продају у неколико хиљада примерака. Медији више не прате књижевност, осим ако се не ради о делима  такозваних славних личности. Међутим, интернет отвара нове пролазе….
Мирјана Новаковић Политика, Магазин, 18. новембар 2012.

***
Латинска пословица каже: Куће без књиге, као тело без душе. „Што се тиче културе и књижевности (поготову) све је то сведено ни на шта, обесмишљено и маргинализовано. Приватна ствар, наша заблудна забава. Скупљамо књиге као деца сличице или као колекционари поштанске марке“. –тако мисли С. Игњатовић,
***

…Пре неки дан обишао  сам 5 београдских књижара – Геца, Киш, ЛМС, Плато, Академија, и – све само шљашти страна књига. А још почетком 20 века у време краља Пере и Боре Станквића, Скерлића, Сремца, да наведем само неке, српска књига је поштована била, од угледа; и Црњански то подвлачи, у време пред други светски рат и напредовање комуњара. И ми сад живимо рецидиве. Окупирала нас је страна књига. Упркос томе, што овде има барем једно 50-ак ако не више живих писаца, који су бољи од свих  странаца које намећу само зато што су странци.
Поздрав
(Из мејла Мирослава Лукића)
 
***
Завршио сам уводно слово за  промоцију УНУС МУНДУСА твојим речима.

(Petak, 23. novembar

18h, Promotivni prostor Sajma
Promocija časopisa „Unus mundus“, brojevi 41/42/43 / 2012.
O časopisu govore Prof. dr Ljubiša Mitrović i pesnik Miroslav Todorović)
***
Али нема предавања, и   дистихом да  речем:
Све тањи је свега фундус
Али све спасиће Унус Мундус.
Три изузетна броја, искрено тему трећег броја ( не умем да разумем, али чим је у Унусу
мора да је изузетна. Својевремено је Мило Милиновић рекао за Љубу Поповића:
„То што  слика Љубо Поповић ја  не волим, а то не значи да неће да буде велики сликар.  Исто и ја мислим о трећем броју овог часописа…Посебно је за нишке ствараоце важна књига Над Наисом звезде. (Поднаслов је текстови о нишким писцима могао је да буде есеји, огледи и критике). У практичнијој варијанти ово су могле бити и мале, драгоцене студије, какве о овим ствараоцима још нису написане. Књига садржи следеће текстове:
 
Душевна лирика Велимира Живојиновића Massuke
Шта је живо у поезији Гордане Тодорович данас
Анђео у паклу или Бранко Миљковић
Исијавања против смрти
Језик песничког бића Радослава Војводића
О проживљајима и сновима у књижевности
Нутарња светлост Миленковићевих песама
Скупљене танкости и слике
Пејзажи као стање духа
И о псима и о (не)људима
Душини трепети у песништву Зорана Милића
Несмирљив поетски ратник
Поетика Мирољуба Тодоровића
Читање између речи
Трајно време: сигнализам
И демони и сигнали; поезија, дакле
Непрекидна живост сигнализма
Грба душе
Човек песма над црном рупом
Болна тишина светлости
Стиховни талоси Мирослава Тодоровића
Зелена тишина Тодоровићевих песма
И тамно и дубоко
Два огледа Миодрага Мркића о поезији Мирослава Тодоровића
Пробој иза иза (Миодраг Мркић о песништву Мирослава Тодоровића)
Молитва унутрашњем човеку
Црно срце песме
Критичка скица о поетској трилогији Радосава Стојановића
Хароновање душе
Ракић Пејчићем
Књижевноисторијски тестамент с печатом
Физи(сти)чка поезија Стевана Бошњака
Удахнути поетски врисак
Песник са обе стране ране
Вавилонска зб(и)рка
Антилитаније Горана Станковића
Две неуморне књиге Ивана Цветановића
Музика тишине
„Перверзни барок“ Звонка Карановића
Гладна младост Звонка Карановића
Тишина празнине
Нокаутерска поезија
Поезија која нас (п)осматра
Лирски међусни Биљане Тасић

Не треба посебно представљати  аутора Душана Стојковића нити истицати његову зналчајну улогу у српској критици.  Над наисом звезде    треба штампати као посебну књигу, јер је значајна  и корисна нарочито за књижевност Ниша. Да цитирам Мирољуба Стојановића који је пишући о мојој књизи критика „ У сенци Дамокловог мача“ у којој су такође текстови о писцима Ниша написао следеће:
Тако нам се неће десити да нам симболи истине о нашој књижевности, тако опсенарски окачени о клинове у излозима угледних часописа и емисија, временом постану једина истина, која нас гура на споредни колосек погрешног става да се на другим местима  нема шта ни прочитати ни  проучавати.
       А у овој књизи има шта да се прочита, аутор је спреман да је допуни новим текстовима, о писцима из Ниш…
И ма колико ситуација била лоша, а боља бити неће, ова књига је потребна.
И верујем да ће је током идуће године штампати. Јер Ниш треба да се окрене својим писцима,  да не буде „Лоша адреса“…..

У интересу  убоге културе је  да  се неке  књиге из Унуса и штампају  као посебне.  За библиотеку  Унус мундус предлажем између осталих књиге: Над Наисом звезде, Душан Стојковић; Дочитавања, Ранко Певловић, Из „Карантина“ Мирослав Лукић; Уточиште, Стеван Бошњак…
Да је Унус мундус светионик не треба истицати, да је ризница духа и речи то јесте али све више је жар запретан у пепелу овог времена и сиромаштва  за неку будућу ватру која ће  нас обасјати. Уз ово слово  о УНУСУ ево  и  речи из древних списа:
Који уме да чита
ко не уме да се чуди.
А, читати се може на много начина, и зато човек треба да има много памети да би могао добро да чита.
И на крају да завршим пословицом (Арапска) „Рај на земљи налази се на грудима жене, на леђима коња и на страницама књига.“
Потписник ових страница свој  рај налази на страницама Унус мундуса и слуша како
moara parasita  све обасјава…И објашњава.

Учтиво,
Твој Мирослав из Трешњевице

Advertisements