Ознаке

Pravi pesnik uvek je pesnik smrti / razgovarao Vladimir Stojnić

V. S. Prvu knjigu ste objavili u kultnoj ediciji Pegaz Književne omladine Srbije. I ostale pesničke knjige štampali ste kod značajnih izdavača kakvi su Rad, Nolit, Gradac, Narodna knjigaiIstočnik. Danas, u uslovima izdavačke krize, pesnici, a naročito oni koji tek stupaju na književnu scenu ili su od nedavno na njoj, imaju znatnih poteškoća u objavljivanju svojih rukopisa. Internet pokušava da zameni klasično izdavaštvo, a neki mladi pesnici pribegavaju štampanju knjiga u samizdat izdanjima, i u malim tiražima. Kako tumačite današnju krizu izdavaštva i nove oblike prisustva poezije koji su izazvani tom krizom? Da li Vam se čini da ova vrsta gerilskog delovanja ima i pozitivne strane, odnosno krije li se u njima neki subverzivni potencijal poezije?

S. J. Jesam, priznajem, objavio sam knjige kod pomenutih izdavača, ali nemojte samo misliti da je „nekada“ bilo lakše. Uopšte ne. Nego su se samo načini na koje izdavači muštraju pesnike usavršavali. Sad vas, jednostavno, otkače. Nekada su vas zamajavali do u beskraj. Na primer, evo, taj „Pegaz“. To je edicija u kojoj su svi autori, te 1992. godine, štampali knjige o trošku izdavača, samo je meni Nikola Vujčić rekao: „jebi ga, nema para za tvoju knjigu, je l’ možeš da nađeš nekog sponzora?“ Našao sponzora i dobio onu Matićevu nagradu, šal njegov, i toliko love za tu nagradu, da nisam znao na šta pre da je potrošim. Prvo mi Ministarstvo kulture calnulo zaista veliku kintu, a onda se na dodeli u Ćupriji pojavi izvesni lokalni biznismen, i reče „evo ja dajem još toliko“ i ’ladno potpiše ček na istu sumu. Recimo da je lova bila kao današnje dve Disove nagrade, cirka današnjih četiri soma evra. Za „Rad“ sam takođe morao da tražim sponzora, pa mi je i to donelo sreću, nagradu „Milan Rakić“. I tako sam redom nalazio sponzore za sve knjige, osim za, nećete mi verovati, Milička, kojeg sam opet, preko advokata morao da vijam, i uspeo da ga nahvatam, te da mi isplati honorar za knjigu. Pošto je prijateljstvo, kao što reče Ujka Brana Crnčević, zanat najstariji, sponzore sam doneo i mojim prijateljima koji su vlasnici i urednici izdavačkih kuća „Gradac“ i „Istočnik“. Nakon ovih iskustava sam rešio da odem na internet, i napravio sajt na koji sam postavljao svoju poeziju. Imam ja i jednu knjigu pesma objavljenu samo na internetu. Zove se Gibraltar. Kad smo kod samizdata, dobro je to, čuva čovek preko potreban integritet, kad je mlađi svet u pitanju, a sprečava da se mator pesnik prostituiše, pošto nije više u formi za takvu vrstu kurvanja. Za svaki seks mora čovek imati nekakvu kondiciju. Dobar je samizdat, jer i knjižare ne drže više poeziju na vidnim mestima. Kriza izdavaštva ne postoji. Zato što je kriza jedna sasvim suvišna reč u ovoj imitaciji od države. Toliko smo u govnima, da nam ni toalet papir nije potreban, oprostite na izražavanju. Poezija je odavno prestala da bude subverzivna, i to je, paradoksalno, njena prednost. A da bi bila subverzivna neophodno je da nam prenese neki virus, da nas pokrene, uzdrma, i ako baš hoćete, i prosvetli. Poezija bi morala da nam donese i neko saznanje, (mada ne spadam u onu pradrevnu školu dosadnih tipova koja davi sa saznajnom funkcijom umetnosti), a sve što danas saznajemo od poezije, mislim pre svega na onaj deo srpske poezije koji je meni poznat, uglavnom nas ostavlja u nedoumici. Da ne budem baš toliko zloban, evo da kažem kako se i ja zanimam za mlađe pesništvo. Zaista. Preporučio mi Marko Stojkić, inače izvanredan jedan pesnik, pesme toga i toga, takođe mladog pesnika. Surfujem ja i naletim na nekakav blog sa njegovom poezijom, kad ono – ne može, moraš da se registruješ. Pa onda da ti se potvrdi da si se registrovao, pa onda čitaj… Inače često mi kažu da mistifikujem, nadam se da ćemo u toku razgovora i to da proradimo, ali za sada da kažem kako je moja navodna sklonost ka mistifikaciji, zapravo velika mistifikacija. Kad govorim o tome da bi poezija trebalo da nam donese neko saznanje, nemojte misliti da govorim iz tamnih vilajeta devetnaestog veka. Meni je danas poezija donela jedno saznanje – da je ponekad pokušaj da se bude subverzivan zapravo idealan način da od sebe napraviš karikaturu. Jedan pesnik piše pesmu o tome kako su ratovi divni… Pa onda opljune po pacifistima, postavlja zamku, misli upecaće se neko. Malo Homera, malo pčela i ružoprstih zora i trunčica Heraklita – hop – eto idealnog mamca. Ne možeš biti mainstream i biti subverzivan, nikako. I najzad, poezija bi možda bila više čitana, da je manje ljudi piše.

(…)

V. S. Na jednom mestu ste izjavili da ste nakon Elpenora osetili da jezik kojim pišete postaje pomalo bajat. Na istom mestu, malo dalje, kažete da je pesma kojom se završava Vaša poslednja knjiga, Knjiga o sumnji, najava i istovremeno prva pesma buduće knjige poezije. Na koji način ćete u novom rukopisu preduprediti ono što ste okarakterisali kao bajatost jezika u Elpenorovoj trilogiji? Šta je to pesnički drugačije, a što ćete se truditi da ostvarite u narednoj knjizi?

S. J. Kakav je jezik kojim sam pisao Elpenore? Citiraću stih iz knjige „Kraljevska objašnjenja“ – „Moje pleme je probuđeno, ne prepoznaje jezik u kojem se rodilo.“ Ili iz „pisma trećeg“ – „kada jeziku priznam da je od mene učinio krijumčara a ja od njega bernardinca.“ Ako jedan rod ne prepoznaje jezik u kojem je nastao, onda je to ogroman problem identiteta. I tome se nema puno toga dodati. Što se tiče ovog stiha sa bernardincem, ja sam najpre imao sliku bernardinca, nekoga ko dolazi da bi uneo red u metafizičkom i ontološkom hladnoćom poremećena čula, a zatim sam shvatio da mi je hladno u sopstvenom jeziku, da se smrzavam, da počinjem da haluciniram. Što može biti podsticajno za takozvanu inspiraciju. Ali od nje, u mom slučaju ni traga ni glasa. Ja nisam pesnik, ja sam neka vrsta krijumčara. Postalo mi je teskobno u jeziku, osetio sam da ću u sred rečenice zaboraviti jezik kojim pišem. Kao Elpenor u Hadu, koji je okružen mrtvima, ali nedovoljno mrtav, kao u citatu od Blanšoa, ne može ništa osim da žudi za potvrdom sopstvene smrti. Tako sam i ja u sred ludila jezika jedino mogao da žudim za prepoznavanjem identiteta jezika sopstvene poezije. I dalje nigde mesta za nadahnuće. Hteo sam da pripitomim ludilo jezika. Kad sam čitao novine, dok sam još čitao novine, i gledao televiziju, imao sam utisak da sopstveni jezik sve manje razumem. Nisam u stanju, u poeziji, da koristim jezik na kojem stvarnost luduje. Šta sam hteo slikom bernardinca?

Dakle, ako sam ga pripitomio, pokušao da od jezika koji divlja napravim bernardinca, koji dođe u sred zamrznutog prostora, i donese vam nešto malo topline, to znači da sam neke naslage jezika prepoznao i da sam ih obnovio. Nešto sam prokrijumčario u pesmu, nešto se dogodilo na jeziku nereda, što sam pokušao i, nadam se, uspeo da prevedem na jezik reda. Zašto, uopšte, pišem, ako je sve ovo ovako kako sam vam sada ispričao? Imam jedan stih koji glasi – „Zato i pišem ove hladne redove,  da ućutkam prekore i okončam skrivanja.“ Meni je naročito stalo do ovog „hladni redovi“, jer odavno ne mislim da poeziju mogu da pišem, ako sam ikada i mogao, srcem. Počeo sam da verujem kako čovek nije ono što piše, već ono što čita, i ja sve manje čitam poeziju, a sve više prozu, jer me čitanje poezije ne obnavlja kao nekada. A sada malo o skrivanju. Ponovo smo na terenu lunarnog. Šta radi Orfej? Kao što veli Blanšo, on otključava tamu, silazi po Euridiku i otključava tamu. Blanšo ga naziva nestrpljivim, jer Orfej uporno pokušava  da pobedi beskonačnost, vreme i razne kategorije koje čoveku poodavno prave velike probleme. I naravno, Orfej nosi krivicu nestrpljenja, jer se osvrnuo. Elpenor ima krivicu nedefinisanosti. On je mrtav među živima i živ među mrtvima. Pesnik je ako tako posmatramo, sve više nalik i jednom i drugom, jer mu nema mesta gde god da krene. Pesnik ima različite ključeve, samo je pitanje hoće li umeti da pogodi onu pravu bravu. A i kada pogodi, ostaje mu da strepi od onoga što se nalazi iza vrata. Ako uđe, kajaće se, ako ne uđe više će se kajati. Kao mrtav među živima i živ među mrtvima, on se igra žmurke. On krijumčari život u smrt, pošto je njega prokrijumčarilo iz smrti u život. Pravi pesnik uvek je pesnik smrti.

Ako uopšte smem da se usudim da progovorim o narednoj knjizi, onda mogu samo da kažem kako bih voleo da to bude knjiga sastavljena od kratkih pesama, hajde da kažem, svima razumljivih. (…)

__________ Izvor: http://www.agoncasopis.com/Broj_20/o%20poeziji/5.Sasa%20Jelenkovic.html

Advertisements