Ознаке

КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ – каква је то књига? Такве књиге су ретке. Такву књигу није написао ниједан други српски песник друге половине ХХ века. То је  књига дубоке љубави према животу и Свеживоту, човеку и Свечовеку, времену и Свевремену, скоро – дело вере.

Ова књига није само једна од историја једног песниковог лудила, она изражава тотално бунило Балкана; чини нам се да она поседује све могуће пејсаже пакла, да долази из алхемије речи. Тек што се идеја о пропадању Друге Србије наталожила крајем другог миленијума, захваљујући пре свега моћницима и протагонстима  оне прокажене Србије, овај песник се једноставно, природно, као зец зауставио у црвеној детелини и међу њеним листовима и цветовима кроз паучину несанице, многих бдења изрекао своју Молитву Месецу и Месечини, Дуги, Будућности, Слободи и чергарима демократске Србије. У овој књизи откуцава један часовник, и није тешко погодити коме он откуцава.

Лукићу је  Уравнотежени  стваралачки развој, Природа, Судбина или Бог : дао све оно пожељно, што га је одржало, одржава НА ВЕТРУ, НА ВИСИНИ, НА ЧИСТИНИ. Лукић, дакле, није само песник две, три или пет ванредних песама (као Лаза Костић), или песник само једне, две, три  ванредне књиге ( као Ј. Дучић, М. Ракић, М. Црњански, Растко Петровић, Винавер; Васко Попа, Миодраг Павловић, С. Раичковић, М. Бећковић, Љубомир Симовић…) ; то је песник најдубљих личних песама и стихова у васколикој српској поезији; творац опсежног опуса, и то одређује, или ће одређивати његово место у нелажној хијерархији савремене српске поезије и у историји српске поезије ХХ века.

Ако се можда чинило, на Балкану и у Европи, свету, да је прошло време поезије, неверним Томама предлажемо да уроне у опсежни поетски опус Мирослава Лукића, који је већ крајем последње деценије ХХ века премашио обим од 20 000 стихова! Време оригиналне, убедљиве, колико древне толико и модерне поезије никада није прошло, нити ће проћи! Лукић није дошао из понора социјалистичке метафизике, већ из златних и заборављених амбиса старобалканскога наслеђа, Старе Европе, нереда и мита, и окриља највиталнијих токова европске и светске песничке традиције. Врхови Лукићевог песништва припадају самим врховима српске поезије, али и врховима европског и светског песништва на размеђи миленијума.

Извукли смо из непрегледне поетске шуме његовог пребогатог песничког опуса – Краљевске инсигније, да га представимо Свету и тзв. великим књижевностима, јер је једини, чини нам се који је заиста боравио у свим пакленим круговима ХХ века : његова је књига непоткупљиви извештај, о оној непознатој, другој Србији, придављеној, несталој у пожарима историје, оној што се рађа из пепела. И зато што је ова књига гозба на којој се отварају сва срца, на којој најбоља вина теку. Ово је књижевник који припада најређој раси од памтивека, Dichter, у оном борхесовском, најбољем значењу ове речи. Кроз овог песника говори дух поднебља које га је изнедрило, тј.  дух онога што је најбоље и најрасније у том поднебљу. Кроз њега као да говоре пророчанства и глас шамана. Али овом песнику је највише помогао Христос, дајући његовој души племенитост и слободу. Ова поезија оглашава и потврђује Свечовека и Свевреме, она је свечовечанска и свевремена. Овога песника нису подржали државни издавачи, ни они из Титовог времена, ни они из времена Слободана Милошевића. За њих, ми то знамо, овај песник као и да не постоји! То треба да се зна, у свету.

Краљевске инсигније је написао један од најраснијих српских песника, један од оних дораслих мери времена и мери света, мери прошлости, језиве садашњости и будућности, мери  вере и наде. Писао ју је храбар човек, чија је храброст прожета умором и великом чежњом. Против песника и његове књиге ништа неће устати : никакво јуче, никакво сутра; јер ХХ век се расуо у рушевине. А Лукић и његова књига су испод тих рушевина процветали. Овај песник се нашао са  краљевским инсигнијама да би једно другом ново поколење били! – О Србији су многи стихоклепци и барабе – барабар, натрућали којешта, као онај  војник Заболоцког, којег се с правом присећа  Лукић. Све је у овој књизи о Србији, познатој и непознатој, древној и ововременој, о њеној души и о њеној муци, о њеној вери и о светлости, дотакнуто. Ову књигу није написао песник – мутант, каквих у Србији има више него плеве, већ неко ко је, на крају једног миленијума, последње јесени тог миленијума, видео мноштво капи нанизаних на  жици за сушење рубља испред неке београдске потлеушице. И у тим  кишним јесенским капима препознао  је безбројне сузе свога народа…Верујем да ће Лукићева књижевна слава отпочети баш са овом књигом, која се објављује у тренутку, када већ излазе, када су већ изашле осам књига из његовог обимнога Опуса УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА;  ово су изванредне шаманске, пророчке песме, и оне репрезентују целину  Лукићеве поезије и најснажнију црту овог песника : блиставост и снагу његовог ума, сензибилитета, доследности, племенитости и истинољубивости. Ове песме је породила мајка савршенства, велика самоћа, али оне су окренуте другима, милионима душа, жељних истинске слободе и повратка свих ствари на своја природна места…

Крајем септембра 2000.                                 С. Иг. М.

___________________________________________

 

   ОПСЕНАРСКИ КУФЕР

1
Албум династије Карађорђевића,
бледа копија принца са бадњаком,
Друге из Хомоља,
Партнер филтер, слика Рајске свеће,
вести Радија Слободна Европа –
помисао на диктатора Чаушескуа,
напрсла бела шоља (Не узми ништа
туђе!)  MAGNUM CRIMEN .
Нико не односи смеће. А грудва снега,
она грудва снега која је бачена, котрља се
и нико је више не може зауставити….

Знао сам да ће бити бачена, пре него
што је полетела…

2
(Нисам ни слутио да ће то учинити Бараба
и његови  барабар!)

Грудва снега се котрља и увећава.
Затрпавајући прво села.
Затим се ваљала трговима градова.
Испод лавине су се чули крици.
И повремено експлозије.

Све ће убрзо прекрити лавина невероватна.
А напролеће –
кад почне отапање, и  поплава,
мутне воде ће носити обезглављене,
сломљено дрвеће, труле цокуле,
кости.

И ко ће се тад сећати,
оне грудве о којој сам ја говорио
још почетком јесени?

Нико тад није схватио моју метафору!

3

Размилеле су се  змије по Србији,
усред зиме што је било равно чуду,
све је те змије излегла једна једина,
Бела змија (чуваркућа) .

Знао сам за те змије
и никада ни једну не убих.

Они који нису знали, убили су
неколико, кућа и лоза ће им нестати.

Змије круже овом земљом, као баук.

Чуо сам Змијског цара пре само који час.

„Повући ћемо се у своје рупе
и испод кућних прагова,
као да нас никада и није било,
тек – када будемо биле сигурне
да је Кућа  сигурна
и заштићена за будући век!“

(Недеља, 19. јануар 1997.)

______________________________  Прештампано из друго  издања књиге „Краљевске инсигније“

Мирослав ЛУКИЋ
КРАЉЕВСКЕ ИНСИГНИЈЕ
Одабране песме. Шаманске

Библиофилско издање песникових
пријатеља у расејању

Издавач
Editions Sectio Caesarea,
Парис – Фрајбург – Беч, крајем 2000.

Уредник и рецензент
Саватије Иг. Митровић

Штампано  у  111 примерака
……

 

Advertisements