Ознаке

О роману Живот и доживљаји војника  Ивана Чонкина Владимира Војновича

(из најновије књиге огледа професора  Милановића ПИСЦИ ОТПОРА, управо објављене у издању Едиције БРАНИЧЕВО, из Пожаревца)

___________________________________________________________________________________________

У предговору романа Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина под насловом „Животни и стваралачки пут Владимира Војновича“, аутор Миливоје Јовановић износи тешкоће при одређивању жанра овог дела. Сврставши га најзад, у роман-анегдоту са елементима бајке: „Војновичево дело је роман-анегдота, са развијеним системом ликова, ситуација и хронотопа у кључу бајке.“[1] Бајка и анегдота жанровски се дотичу, битна разлика је што је анегдота ближа стварности а бајка фантастици. Војновичев роман функционише у одређеној стварности (стаљинистичка свакодневица) и не може се пренети у неку другу. Елементи бајке су, у таквој стварности, нужно присутни: борба добра и зла, позитивни и негативни ликови, одсуство психологизирања (било би непримерено), те најзад, фантастични догађаји у које главног јунака баца фабуларни ток алогичне стварности. Како је реч о роману у коме је дата слика једне епохе, ова теоријска разматрања од битног су значаја за разумевање дела и жанра коме припада.

Светска књижевност не обилује овом подврстом романа. Заузевши место епа, роман као врста у XIX и XX веку развио се до неслућених размера и због своје протејске моћи и способности да у себе прими све облике писма, наговестио могућност да постане посебан род, тако да одсуство или мало присуство ове подврсте и нехотице поставља одређена питања. Најчешће је реч о обимним делима од два или три тома, у њима је мноштво ликова чије судбине треба испратити, од писца се захтева велико животно искуство, а слика епохе мора бити потпуна. Како је реч о врхунским књижевним остварењима, промашаја готово да нема. Тако је од Гогољевих Мртвих душа, Булгаковљевог романа Мајстор и Маргарита, до Војновичевог Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина. Зато зачуђује чињеница да су сва ова дела незавршена. Изузетак је Војничевов роман који је недавно добио свој коначни облик.

Под притиском власти и моћника из редова православне цркве, Гогољ је спалио други део Мртвих душа, а он завршио у душевном растројству. То говори какав је био царизам у Русији средином XIX века и колика је била моћ тог система. По правилима романа бајке, негативни ликови требало би, пошто упознају своје грешке, увиде заблуде и постану свесни својих злих поступака, да се поправе и постану бољи. Једном речју, да се све догоди као у бајци. Гогољ је у другој књизи започео тај процес освешћивања лоших, а у трећој, коју је намеравао да напише, одлучио је да учини добрим све актере злих догађаја, да их препороди ! Може се замислити како би то извео са Чичиковим, Пљушкином, Собакевичем, Мањиловим?!… Била би то несносна лаж и потпун пад писца који је, пре свега, тежио истини. Срећа је за руску и светску књижевност што је уништио другу књигу Мртвих душа, први део довољан је да сведочи о његовој величини и слави.

Булгаков је завршио своје највеће дело роман Мајстор и Маргарита, али последњу трећину није прегледао, па се може само претпоставити како би коначна верзија изледала. Фантастични догађаји описани у првој и другој трећини, у последњој су некако брзо нашли разрешење, а требало би да у њој зли актери доживе свој препород. Фантастично (појава Сотоне у лику професора црне магије Воланда, у социјалистичкој и атеистичкој Москви) и стварност (неизменљивост људске природе: жеђ за новцем, лепим стварима, чудесним, све на сцени у позоришту пред публиком), надкриљује дубљу критику друштва тако снажно започету у првој глави романа (сцена кад уредник Берлиоз држи предавање песнику Бездомном о лику Христа а поводом његове поеме), до њеног коначног разрешења и преваге у фантастичном. Булгаков је имао друкчију стварност и друкчији задатак него његов претходник Гогољ. Најзад, треба имати у виду да је та стварност још била у развоју (време после октобарске револуције) па се облици зла нису могли сасвим јасно ни сагледати.

То што нису успели Гогољ и Булгаков, пошло је за руком Владимиру Војновичу са његовим романом Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина. Роман је завршен, то је тачно, а да ли је разрешен у кључу жанра и какве последице такво разрешење оставља на главни лик и остале актере, остаје да се испита. У „Предговору“ трећем тому под насловом „ Расељено лице“, Војнович каже: „Овај роман писао сам скоро пола века, замишљен је 1958, а 2007. завршен. Роман је био замишљен као епско, књижевно дело које се протеже кроз време те отуда и такав назив.“ Затим следи питање: „Доживљаји – у реду, али где је ту живот?“[2] Ово ауторово питање није само реторско већ залази у саму срж романескне форме, посебно на почетку XXI века кад многи добронамерни (и злонамерни) предвиђају њено одумирање. У том светлу треба схватити и Војновичев напор да своје дело прикаже „озбиљним“, нужним, оправданим: „Једном сам жанр свог дела окарактерисао као роман-анегдоту“ и „осећао да написавши две књиге о Чонкину, немам право да умрем, а да не завршим и трећу“.[3] Најзад, поред искуства двојице великих претходника, Војнович је био свестан и историјских околности. Видео је да тај, скоро век и по дуг напор, може бити окончан.

Пре појаве романа о војнику Чонкину, Војнович је имао објављену књигу приповедака, роман о Вери Фингер и (посебно значајну) повест Путем преписке. Као форму, повест познаје руска теорија књижевности, то је дело од шездесет до седамдесет страница, на граници између дуже приповетке и романа. У овом делу Војнович је дубље зашао у проблем стаљинистичке свакодневице и дао лик тзв. обичног човека у лику војника Алтиника који се може сматрати далеким претечом Чонкина по једној особини: простодушности. Из безазлене игре, дописивање Алтиника са девојкама, у свету фантастичне стварности где делују, за обичног човека, алогични закони, настаје трегедија. Алтиник бива на силу ожењен, и како по совјетском законику као војник није имао права на развод мора да живи у неком месту са женом коју не познаје и не воли. Разрешење овог дела сурово је реално, осуда такве стварности потпуна. О могућности срећног завршетка нема ни помена.

Имајући на уму правила жанра и пишући поменути „Предговор“ за незавршени роман о Чонкину, Миливоје Јовановић каже: „Роман-анегдота предвиђа крајњу победу добра и његовог примера, па како Војновичево дело није завршено, ваља претпоставити да ће победа добра бити везана за Чонкинов подвиг о коме сам аутор овако говори: ‘Нека је тај Чонкин кривоног и клемпавих ушију, а ни у смислу памети није академик… мораће да изврши неки велики подвиг!’“[4] И аутор „Предговора“ и аутор романа истичу две ствари: крајњу победу добра и Чонкинов подвиг. Како су те две ствари повезане, ваља испитати и једну и другу. Али пре тога, мора се упознати епоха у којој се роман догађа.

Роман-анегдота одвија се у одређеној средини где владају утврђена правила која главни јунак, испуњавањем или неиспуњавањем нарушава и тако покреће фабуларни ток ка логичном завршетку. Такве средине су: код Гогоља царизам, код Булгакова и Војновича социјализам. Стварност је њихов обавезни предзнак, у фантастици роман-анегдота не може да егзистира, а ако се случајно јави нека фантастична сцена, онда је то неминовност фабуларне ситуације, изузетак а не правило. Хумор и комика пак, пратећи су елементи ове подврсте романа. Може се рећи да би без ироније и хумора ова дела била досадна, упркос вртоглавом смењивању сцена и мноштву ликова. Подлога свих је чврста, непомерљива стварност.

Да би одговорио на поменуто постављено питање: „Доживљаји – да, а где је ту живот?“, Војнович је морао да размисли о избору главног јунака и подвуче разлику према ликовима из дела својих савременика који су лагодно „пливали“ у водама још увек владајућег соцреализма. Главни лик изузетне памети и интелигенције био је немогућ, јер би брзо дошао у сукоб са нелогичностима система и тако пропао, као што ни потпуно глуп не би могао да испуни услове жанра романа-анегдоте. У избору лика Чонкина блиског народној представи будаластог Иванушке, Војнович је био на трагу једноставног лика који је енигматичан само носиоцима власти због њихове погрешне логике коју слепо следе и пословичне неповерљивости према свакоме који би, на неки начин, могао да угрози личност великог вође. Најзад, такав Чонкин био је најближи представи човека кога стаљинистичка свакодневица узнемирава. Чонкин заправо само то и хоће: да слободно живи. Ту се крије и одговор на други део постављеног питања.

Кад се сагледају све чињенице везане за главни лик, а на првом месту његов ментални склоп, јасно је да роман о војнику Чонкину не може никако бити трагедија али ни сасвим комични роман. На првом месту због сатире чија је оштрица усмерена на одређену, затворену стварност. С друге стране, много је у Чонкину особина друштвеног романа. Како се радња одвија у стаљинизму у коме влада култ личности а јављају се и историјске личности Стаљин и Берија, роман залази и у историјску подврсту, али колико другачије од дела баш руских писаца који су писали о овој теми! Колико је ово разматрање битно за проблем завршетка романа-анегдоте показаће се касније, засад је важно да се утврде чињенице.

Писац „Предговора“ за издање романа из 1981. није стигао да провери да ли су његове претпоставке о обавезној победи добра и подвигу главне личности у роману-анегдоти тачне, умро је пре појаве трећег, завршног дела. Нису се оствариле ни намере аутора Војновича да ће Чонкин морати да изврши „велики подвиг“. Писац је начинио овај уступак поштујући историјске чињенице и стварност. Како је онда разрешио роман и остао у оквирима жанра коме је и сам, својим делом, дао допринос? Или су Доживљаји и живот војника Ивана Чонкина још један неразрешен роман-анегдота без обзира на то што има крај, па тако нема ни крајње победе добра ни великог подвига, јер су у свету такав какав је немогући?! Да би се дошло до одговора, мора се поћи од лика Чонкина, тачније од првог дела романа.

Пре одласка на одслужење војног рока Чонкин је у колхозу развозио коњском запрегом стајско ђубриво. Сличан посао додељен му је и у авио-јединици у коју је регрутован: снабдевање кухиње намирницама и дрвима за огрев. Његове менталне способности биле су око или испод просека. Одлуку да чува хаварисани авион донео је неодговорни старешина чија је девиза била не да сачува народну имовину, него да неко буде поред авиона, да одговара! Та наопака логика живи и у свести других актера романа а проистекла је из њиховог параноидног, али и реалног, страха да се којим случајем не замере великом вођи и чуварима његовог лика. Чонкин је за овај посао дошао као поручен: у војној јединици, по мишљењу старешина од њега није било неке користи, а за стражарење поред онеспособљеног авиона није потребно неко знање. Али ту су се његови претпостављени преварили. На сцену ступа низ непредвиђених догађаја који Чонкина представљају у сасвим другом светлу.

Посматрани понаособ, Чонкинови поступци не излазе из оквира уобичајеног понашања грађана у стаљинизму. Али баш то доследно испуњавање правила провоцира стаљинистичку свакодневицу и тако показује њену алогичност и наказност на чијој подлози буја хумор. Чонкин на пример, дели заједничку љубав народа према вођи, али једва писмен политичку наставу не разуме. Његово дословно придржавање правила стражарске службе доводи до низа забуна: хапшење припадника тајне службе, „рат“ са војном јединицом генерала Дринова, и неумесно, али логично питање надриселекционару Гладишеву: „А шта је с коњем?“, а у вези теорије о постанку човека од мајмуна у радном процесу, што задире у срж дарвинизма и материјалистичке доктрине и доводи до низа вртоглавих заплета. Намера Чонкинова да после завршетка војног рока живи у брачној заједници са поштарком Аном Бељашовом, препоручује га као породичног човека. Све то говори да у њему живи здрав, народни дух који кроз подвиг и победу добра обећава трајање живота. У томе је и едукативни карактер ове подврсте романа.

У свести осталих протагониста овог дела, Чонкин је све друго, само не то што стварно јесте. У свету где влада култ личности и атмосфера страха, простор за карневалску игру је отворен, па се лик главног јунака непрекидно преображава, готово до гротескних размера. Тако је он за Голубјева, председника колхоза, Највиши, Најодговорнији, Инспектор који ће ставити тачку на његове страхове, За Ревкина и круг руководилаца око њега бели генерал, а за шефа Установе Куда Треба (тајне службе) Миљагу, нацистички шпијун Курт. С њим рачунају и Хитлер и Стаљин. Хитлер, због његовог могућег порекла од кнеза Голицина због чега је претендент на престо у удворичкој визији тужиоца Јевпраксеина, а Стаљин због испољеног херојства против војне јединице генерала Дринова. Уочљиво је да конце карневалске игре не вуче нико а најмање Чонкин, њих одређује стаљинистичка свакодневица. У тој стварности, он треба да начини подвиг и да се оствари победа добра. Назнаке за такав завршетак назиру се у другој књизи „Претендент на престо“, а у трећој, завршној „Расељено лице“, дато је разрешење романа. Како је реч о делу у коме се јављају и историјске личности, пред Војновичем се нашао још један проблем кога је морао разрешити.

У трећој, завршној књизи, читалац среће Чонкина тамо где га је и први пут срео: поред коња. Он ради исти посао: снабдева авио-јединицу намирницама за кухињу, али у другој средини: у Немачкој. Промена амбијента није утицала на његове карактерне особине па је ту мало (или нимало) места за подвиг. После бекства са Свинцовом, у своју војну јединицу је доспео захваљујући „ревности и будности“ Аглаје Ревкине и њеној партизанској делатности. У Немачкој, у борби против нациста, напредовао је према Берлину као и други руски војници. Као и раније, због кршења војне дисциплине, доспео је у затвор. Кад се све узме у обзир, Војновичу је преостало да се као и у претходним књигама препусти стварности, верујући да ће му стаљинистичка свакодневица пружити простор за разрешење романа. Писац у намери није омануо, али питање је какве је природе тај подвиг без кога нема ни романа-анегдоте.

Уопште, малог образовања, Чонкин је замишљен као неко ко само трпи бесмислености система и тупост и злобу његових извршилаца а својих претпостављених. Он готово да нема лоших особина. Тако на пример, чиста је и права његова љубав према поштарки Ани Бељашовој, док неке његове мисли указују на развијен дар запажања. Поред поменуте опаске о коњу упућене Гладишеву, ту је и јеретичка мисао о Стаљиновим војним јединицама: Ако су му најбоље потучене од Хитлерових завојевача, лошије ће бити брже разбијене. Он такође зна да градски људи тамане сељачку маст, што упућује на рудиментарну класну свест. Све остало је извршавање апсурдних наређења, малтретирање и трпљење. Трпљење је можда и најгора његова особина а вуче корене из царизма. Изразита је код православних народа где се још одржао патријархат. Са таквим особинама, Чонкин, реално гледано, има мало услова да начини подвиг.

Како карневалска игра има своје законе: стицај апсурдних околности, алогичност, непредвидљивост, скривену мотивацију, Чонкин врши подвиг и остварује се победа добра, истина, на историјском плану. Бекство генерала Опаликова у америчку зону окупиране Немачке, његова одлука да емигрира како би свету саопштио научну сензацију, да Стаљин води порекло од коња, уместо да Чонкина одвезе у Москву како му је наређено, пресудан је тренутак и за разрешење романа-анегдоте. Опаликов бива отрован за време прес-конференције, а Чонкин подвргнут испитивањима од агента америчке тајне службе. Зашто је баш он, обичан војник, био потребан Стаљину да би за његово превожење био ангажован пилот-генерал, питање је које мучи иследника Џорџа Перла. Научен логички да мисли, у пределима алогичне стварности и друштвеног система где се одвија карневалска игра, његов ум је потпуно немоћан и зато се одлучује да поверује Чонкину, и да је то што Чонкин говори права истина! Враћен у логор за пребегла лица, неузнемираван, Чонкин накратко упознаје вредности слободе. Али тада се појављују два руска генерала и Чонкин поново бива подвргнут мучном испитивању.

Принуђен да се одлучи између повратка у домовину и слободе у туђој земљи, Чонкин се приволео слободи, без обзира на неизвесност и годинама усађиван страх од надређених да совјетског човека на Западу чекају понижења и пропаст. Човек не може бирати где ће се родити, али да ли ће бити слободан или роб, може итекако. Та драгоцена али и опасна мисао, недовољно уобличена у Чонкиновој свести, потпомогнута од руских генерала који су дошли да га наговоре да се врати назад, али чија реторика изазива бес у њему, уобличиће његову одлуку и толико очекивани подвиг као разрешење романа-анегдоте. Слобода је тај подвиг, слобода појединца али и свих совјетских људи. Јер, шта је Чонкин могао да очекује од повратка у своју војну јединицу? Ислеђење, суђење и смрт! У досадашњем животу, наслушао се претњи генерала и наизвршавао њихових глупих наредби! Смрт га је пратила у стопу, остао је жив захваљујући стицају околности. Најзад, тамо у Русији нико га није ни чекао. Тамо није био његов дом.

Одбојност према домовини Чонкин је „стекао“ од друштвеног система и људи који су га представљали а који су заправо, изражавали вољу једног човека, непогрешивог вође и оца свих народа социјалистичких земаља, Стаљина. Ти „мали“ људи, извршиоци вођине воље, у својој ревности и доказивању правоверности, често су били страшнији и од њега самог, Челичног. Немилосрдна Војновичева сатира задире и у његово порекло: такав човек могао је да постане само од животиње. Међусобно трвење Стаљина и Берије, њихова детронизација и уништење, само потврђује народну пословицу да зло само себе једе. Следећи историјску чињеницу, њихово уништење је неопходност и историјске и песничке правде. И остали зли чиниоци стаљинистичке свакодневице углавном бивају кажњени: селекционар Гладишев постаје издајник, генерал Дринов шпијун, шеф Установе Куда Треба капетан Миљага такође, тужилац Јевпраксеин у коме се пробудила савест, завршава као самоубица, док генерал Добрењки бива стрељан због издаје. Преживљавају једино њихове жртве: Чонкинова љубав Ана Бељашова, председник Голубјев, водник Свинцов. Али у читаоцу остаје горко осећање због њихових промашених живота. И обавезна поука: каква све зла може да учини апсолутна власт и човек који је симболизује.

Изманипулисан од свог најближег сарадника Берије, принуђен да уместо глумца Мелованија у позоришту тумачи улогу Стаљина, виновник свих зала и карневалске игре, увиђа ништавност власти и поквареност својих партијских другова који су га, зарад свог успеха, уздигли до неслућених висина, да би га потом бацили у блато. Али за поправку је касно, лишен власти Стаљин више ништа не може да учини. Механизам зла је прешао црвену линију не оставивши никаквог простора у коме би се могло учинити нешто добро и племенито. Зато он мора да сконча на ђубришту историје. Трагично је што његови другови и наследници не извлаче никакву поуку из његовог случаја. Борба за власт наставља се са већом жестином.

Писац „Предговора“ за издање романа Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина Владимира Војновича из 1981, Миливоје Јовановић, није у детаљима предвидео каква ће бити трећа књига, нити како ће тећи развој ликова, јер није могао знати какве ће последице на њих оставити друштвени систем који су, силом историјске нужности, морали да проживе. Мора се казати: само је мали број успео да се ослободи погубног утицаја култа личности и бирократског начина мишљења оличеног у стаљинизму. Дуго је трајао тај процес а слобода личности и демократизација споро напредовали. Писац „Предговора“ је знао основно: какав мора да буде развој романа-анегдоте са елементима бајке, тријумф главног јунака и морални препород злих носилаца стаљинистичке свакодневице. Чонкин успева да се домогне слободе и у томе је његов подвиг, али већина ликова чија је жртва Чонкин био, завршава бедно, без моралног препорода. Војнович је познавао стварност и друштвени систем у коме је живео и није хтео, зарад форме, да изневери чињенице. Отуда и изузетна убедљивост овог дела у коме, као у сваком великом остварењу, побеђује живот.

19. 05. 2012.


[1]      В. Војнович, Живот и доживљаји војника Ивана Чонкина, „Расељено лице“, Агора, Зрењанин 2009, 5.

[2]      Исто, 5.

[3]      Исто, 6.

[4]      Исто, 24.

Advertisements