Ознаке

Маринко Арсић Ивков

Српска књижевност је изашла (и излази) из шињела који се зове пишчево издање. Она је, у ствари, огрнута у њега.
То уклето пишчево издање чини, врло чврст, темељ историје српске књижевности. Без тог темеља историја српске књижевности била би и много тања, и много краћа, и много униформисанија.
Много је, сувише много, великих и значајних дела српске књижевности и културе изишло у пишчевом издању. Много је дела, којима се данас дичимо и гурамо их свету, било пишчева приватна ствар, његов проблем, за који нису (и нисмо) хтели да знају, у који нико није хтео да се меша. Историја српске књижевности је у великој мери приватна ствар, и чудном, а праведном, игром судбине, и буквално пишчево издање.

3. У историји српске књижевности пишчева издања имају часно место. Она су део културне историје и њено огледало. Судбина је њихова увек иста: писац је као издавач губио, не успевши да од продаје сакупи паре уложене у штампање, често западао у дугове. Видим пријатеље читаоце, непријатеље читаоце, критичаре, професоре како кроз целу историју ове књижевности беже од испружене пишчеве руке, у којој је књига, коју треба да плате.
Да ли је понижен писац, или бегунац кога нико не јури? Зашто штампа о својем трошку, кад зна да ће изгубити? Зашто бежи, кад га није страх од књиге, кад, чак, воли приватна издања из пишчеве руке, ако су бесплатна? Зашто хоће све да плати, сем пишчево издање? Шта ли то више од једног века спречава и оне који нису тврди на пару да само покрију цену понуђеног примерка књиге? Је ли разлог у књизи, или у писцу, или у том чину који је напустио логику послушности и ушао у област ја сам се усудио?
Тужна по писца, још тужнија по ову културу, ова историја се понавља. Мазохизам писца или читаоца? Или је то можда у овом народу, у овој култури, цена уласка у књижевну историју?
4. Или део одговора даје онај слој писаца, или, боље, људи који пишу, пишућих људи, што је у структури (власти) и који не сме да штампа књигу у својем, приватном, издању („на то, горе, не гледају са симпатијама“). То би могло да се схвати као јерес, отказ послушности, осамостаљивање. И прихватање (личне) одговорности. (Колико ли оваквих пишућих људи сања о пишчевом издању! Чим се ослободим овога, рече ми један, па још из унутрашњости, чим се повучем, издаћу нешто.)
5. А можда одговор дају они што плаћају штампање своје књиге (али да се то не зна) било којој издавачкој кући, само да би, ма каквим заштитним издавачким знаком, прикрили сумњиву голотињу свог пишчевог издања.
6. Ништа, наиме, не може, ни брже ни поштеније, да разобличи књигу као пишчево издање. Слаба књига у пишчевом издању не може да се шверцује. Пишчево издање једе своју (кљакаву) децу. Иза лошег дела у приватном издању нико неће да стане, и то је једна од највећих вредности приватног издаваштва.
Ако писац изгуби веру у критику, ако почне да сумња у оно што ради, нека се препусти суду пишчевог издања.
Пишчево издање само проказује лошу књигу, а о доброј ћути.
Слабе књиге и слаби писци могу да се шверцују само у државном издању и о туђем трошку.
7. Али пишчево издање мери и културу народа. Историја, судбина, пишчевог издања је и историја културе. Пишчево издање суочава. Човека са књигом, са својом савешћу. Очи у очи, без посредника и замагљивача, он, најзад, има или нема потребе за књигом, мора да каже да или не.
Историја пишчевих издања је историја једног не. Та тврдоглава историја и то тврдоглаво не, два рогата јарца, боре се на балван-ћуприји.
8. Кад би народ одлучивао о цени књиге, она би била још скупља. Већина ужива што може да каже да ништа не чита због скупоће књиге. Међутим, они не би читали ни кад би књиге биле бесплатне. Само би тада морали да измисле неки мање убедљив разлог зашто не могу да смисле књигу.
За „Маклуановом галаксијом“ највише чезну необразовани, неписмени и сви који мрзе писменост, ерудицију, науку, читање и у чијем животу не постоји реч књига.
9. Дати, профућкати, новац на књиге, то је у нашем народу још увек порок. Између алкохоличара, коцкара и оног који баца паре на књиге још увек не постоје разлике, иако хоћемо међу културне народе.
10. Критичар хоће бесплатно књигу, пријатељ, познаник, непознати, неће да бацају паре на књигу (нарочито ако је у пишчевом издању).
11. Имам познаника који знају да пишем, који ме, са поносом, представљају својим пријатељима као писца, али се никад нису заинтересовали шта, како, пишем. Имам и оних познаника који очекују да им донесем своје књиге, наравно, на дар.
12. Прошле године је у штампи дигнута права повика на приватна издања (у НИН-у, Дуги итд), наоко с разлогом, јер су као аргументи помињана пишчева издања „скрибомана“, дела врло сумњиве вредности. Она друга, вредна дела, нису помињана. Апсолутизовањем, уопштавањем лоших примера оцрњена су и понижена пишчева издања. (Од стране понижених?) Читајући те текстове, а знајући за часно место приватних издања у историји ове књижевности, нисам могао а да не будем на страни тих приватника. Можда и зато што сам имао на уму све оне преваранте, много штетније и опасније и по књижевност и по друштво, које штампају велики издавачи, које угуравају у историју књижевности, у лектире, којима дају признања, новац, почасти и на које се, за разлику од ових бедника, бацају милијарде народних динара. У односу на њих, и најнеморалнији приватници су часни људи.
13. Има текстова којима једино приличи појављивање у пишчевом издању. Који захтевају опрему, папир, ручни рад, које могу да им пруже само приватна издања. Којима није доста што их је аутор написао, већ траже да их он и штампа. Који су недоречени у званичном издању, осакаћени, често смешни, као људи у туђем оделу.
14. Пишчево издање је повратак уметности, уметности као професији. Писац је стварни аутор књиге, он је пише, прави и (про)даје читаоцу.
15. Стицајем околности, у овој години сам сав у пишчевим издањима. Управо ми је у торби Историја философије. Са-учествујем (правим и продајем) у библиотеци „Рукописи“ књижевне групе „Данас“. И у једном и у другом случају реч је о малим тиражима, о књигама намењеним пријатељима, познаницима и правим читаоцима. Плашим се, међутим, да ће ускоро почети да ме избегавају људи за које сам веровао да воле књиге и да су на страни пишчевих издања. Све их је више без динара у џепу, све више журе, све чешће су за али други пут, све више беже.
16. Историја се наставља. Писци и читаоци у њој играју своје (?) улоге.

(Књижевна реч, XI, 25. март 1982, стр. 1-2)

Advertisements