Где је то погодно земљиште?

Где је то „погодно земљиште“? За музеј под ведрим небом? Оно којим је прошао и обележио га Немогући Ратар Растка Петровића?
Или оно које нам је показала у сну Света Петка?

Био сам пун туге на пролазност свега. Земља ће појести небо које накупих идући толиким друмовима, мишљах, и већ сам се растужио био посве. Прођох сву Стару Србију, прођох сву Македонију, од села до села потуцах се пијући на сваком извору по кап воде са јагањцем, и љубљах девојака безброј и лубеницу многу слупах купајући се у речицама: Ибру, Лиму, Вардару, Дрини, Деволу, и никад нисам гладнији и жеднији тога. Да ме може какав џин ставити у праћку па се бацити мноме на сокола! О лудне жеље, о лудне туге, о младости моја пролазна! Али дође већ једна девојка са својим слушкињама, танана у ходу, румених јагодица и лепа много. Гледајући у земљу, стидна, рече безруком и безногом лепршајући гласом у стидљивости као препелица. Она рече: Мада те видим самотна и бледа, зажелех те много, у срце ми се усади мисао о теби. Реци, да ли би пристао бити ми господар, муж мој у постељи мојој. Он одговори: Само ти муж могу бити, a за хранитеља већ, видиш, нисам. И девојка му зададе овакву загонетку: Ти ћеш бити родитељ мога чеда a хранитељ ће твој бити дед твога сина. На те речи узеше га робиње лако на своје дуге и беле руке и однеше.

Ја пођох за њим. Корачах. Корачали смо кроз улице чудно осветљене фењерима потамнелим. Чини ми се да једном стражар сумњиво погледа у чудни спровод па у мене који сам се на одстојању кришом шуњао. Но, срећом, стигосмо после пола часа отприлике. Девојче оно залупа синџиром на врата, па се, ево, мало затим појави на капији неки старац држећи светњак уздрхталог пламена. Како је заклањао плам шаком, да се не угаси, то му осењено лице добро не сагледах, ни да ли је господар дома или слуга само. Жене са теретом својим без речи уђоше, a вратнице се одмах за њима заклопише. Ја већ хтедох да се вратим, кад угледах један одшкринут прозор што ми роди чудну мисао, да је и изврших одмах. Ускочих лако у собу и без премишљања бацих се под постељу која се ту налазила. И баш онда отворише се врата на соби и слушкиње спустише безруког на лежај и удаљише се a девојка незнана остаде сама. То је била најизванреднија брачна ноћ која се икад игде згодила. Женик је био ту лежећи као пашина, очи су му ваљда дрхтале, a страст му је дрхтала у грлу. Он није могао скинути вео невести са лица и пољубити је под грло и сести на сандук шарени и опружити ногу десну и рећи: чизму ми скини! што би значило: одсад се ослобађам свих путева пређених и жељених. Он није имао ни чизама ни ногу, ни рукавица ни руку, ни колајни ни бурми. То је био леш живећи и љубећи. Љубовца скиде са себе одећу брзо и остаде гола као водопад над пољем, као јетра у распорене овце, као лобања непријатељска на бојишту. Гола тако оста. Недра јој млада дрхтаху и имао сам жељу дивну да их једем, ја песник срџбени под креветом.

Дурбин: дубар (снимљено у с. Ђурашковићи, Радан децембар 2013)
Дурбин: дубар (снимљено у с. Ђурашковићи, Радан децембар 2013)
Или је то, можда, земљиште  у Хомољу? Или пак на Мирочу? На Старој планини? Радану?

Понекада ми се учини да је можда тамо, одакле сам ловио ове слике?
..
Поглед према врховима Радана (снимак М. Соколовић, децембар 2013)
Поглед према врховима Радана (снимак М. Соколовић, децембар 2013)
..
Запуштрени воћњаци (радан, децембар 2013)
Запуштрени воћњаци (радан, децембар 2013)

..

Планинско око Радана (децембар 2013, фотодокументација Заветина)

Планинско око Радана (децембар 2013, фотодокументација Заветина)

 

ЛеЗ 0003776 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s