IZREKE BITNOG PESNIŠTVA / Boško Tomašević

Ontološke pesništvo (bitno pesništvo) nije ni­šta drugo nego pesništvo koje „objavljuje izvornu istinu bitka“.

Pevanje u bitnom pesništvu jeste pevanje o bivstvujućem sa stanovišta istine o bivstvujućem: „Jer mišljenje bitka je izvorni način pevanja“ (Martin Hajdeger).

Bitno mišljenje je izvor i uvir bitnog pesništva. Ovo pesništvo je, po svojoj suštini, ontološko.

Pevanje u okrilju bitnog pesništva podrazumeva, kako to u me­todi ontičke redukcije želi i Karl-Oto Apel (Karl-Otto Apel), „svođenje bivstvujućeg na bivstvujuće“.

Bitno pesništvo je pesnička analitika opstanka.

To da je pesništvo kazivanje koje, kao kazivanje, „sadrži samu istinu onoga što se kazuje“, kako veli Karl-Hajnc Folkman-Šluk (Karl-Heinz Volkmann-Schluck), ne može u krugu bitnog pesništva nikad biti dovede­no u sumnju.

Ono što se danas mora pevati jest, naime, neskri-venost (alétheia).

Bitno pesništvo jeste „jezik suštine“.

Pevanje unutar pesničke analitike opstanka otva­ra pitanje drugog početka poezije.

Bitno pesništvo je znamenovanje i iskonsko zbiranje onog jednog koje je lógos.

Nema, stoga, pevanja bez izlaganja toga lógosa unutarsvetskom biću. Lógos u ovom smislu nije ništa drugo do „pokazujuće davanje da se vidi“. Ne govore li Helderlin i Rilke o pevanju kao gledanju? („Očiju širom otvo­renih / gleda životinja u otvoreni svet“. – R M. Rilke).

Gledanje je zahvaljivanje što se blizina bitka biv­stvujućeg ukazuje baš kao lógos. Ono je naše vlasti­to (iz)gledanje mere u podnevu noći. To je ono če­mu Huserl (E. Husserl) daje naziv horizontska struktu­ra svesti, a mi ga imenujemo kao čisto gledanje zora udesa.

Hajdegerovo pitanje: „ne pretvara li se bitak unutarsvetskog bića u ‘čisto mišljenje'“? necelishodno je unutar pevanja bitnog. Ono je, zapravo, tautologija. Jer unutar pevanja bitnog unutarsvetskog bića zbiva se čisto pevanje koje se dâ izvorno razumeti u pogledu svoga bitka-u-svetu kao lógos.

Jedino se jezik u okrilju pesništva istinski zbiva. Logosno jezika jest tek događanje istine shvaćene u svojoj izvornoj neskrivenosti, pri čemu se „bivstvuju-će kao neskriveno saznaje u svojoj neskrivenosti“ (Hans-Georg Gadamer).

Preispitivanje izvora pesništva i njegove prakse mora poći od ove neskrivenosti.

Međutim, pesništvo u sebi sadrži suprotnost ne­skrivenosti i skrivenosti.

Istina pesništva je lógos ili, naprosto, ono nešto što či­ni kadrim da iznese na videlo zemlji iz skrivenosti u neskrivenost, i vice versa.
Istinsko zahvatanje ovog reverzibilnog puta u gra­nice lógosa moguće je jedino tamo gde se biće bivstvujućeg vidi u svojoj suštini. Dakle, naprosto, u lógosu.

Pesnički lógos proishodi iz pesništva samog. Tautologiju ovog stava opravdava sama reč „zemlja“, ili „iz­vor“, ili „drvo“, ili „kamen“, ili „trava“, ili „smrt“, ili „ju­tro“, ili „svet“, ili „tama“, ili „svetlost“ itd.

Metafizika prisutnosti i metafizika prisutne od­sutnosti u pesništvu bitnog je samopokazujuća. Obe ravni jedne metafizike su, da bi osigurale ispravnost predrazumevanja pevanja, na putu ka „skrivenom početku“.

„Skriveni početak“ bitnog pesništva u stvari nije ništa drugo do „drugi početak“ bîti pesništva kao bîti izvora.

Ovaj „drugi početak“ jeste otemeljujući temelj jezika izvora koji je zaboravljen i koga tek pesništvo izvora, kao aktivna istina bivstvovanja, mora ponovo da uspostavi.

Gledati u otvoreno bitka znači do-kučivati ono ba­čeno svetske noći. Zadatak pesničke ontologije jeste razumevanje najizvornije istine te noći. Ne kazuje li Helderlin u sledećem stihu isto: „Sveto sećanje takođe da budni ostanemo u noći“.

Punoća bitka-u-svetu je skrivena. Pesničko vrednova­nje najvlastitijih cogitationes zadobija svoju predontološku određenost metafizičkim vrednovanjem bitka u nastupanju. Drugim rečima, u okvirima formalne logi­ke opštosti, ovakvo pevanje posvedočava „odnos bit­ka svesti prema samom Realnom“.

U okvirima poetike bitnog pesništva Tu-bitak je pušten da „sam sebe izlaže“ u pesmi. Izlaganje tu-bitka ne sme nikada biti svedeno samo na propratne fe­nomene budući da ovi moraju zadobiti ontičko-ontološki temelj u lógosu. Na pesniku je da se prepusti tom izlaganju kome je krajnji cilj izvornost.

„Biće koje smo uvek mi sami, ontološki jest ono Najdalje“. Ali, začudo, pesništvo i jeste tu da približi to najdalje u slućenu blizinu.

Pesništvo blizine jeste drugo ime za pesništvo bit­nog. Korelativni horizont te blizine jeste sećanje na „supstancijalni bitak“ u kome se blizina bitka, po pri­rodi stvari, pretvara u čisto pevanje.

Bitak bivstvujućeg : ideje. – Ali u pevanju bitnog ono prvo nema nikakve veze s ovim drugim. Ono prvo se ne može pluralizovati budući da drugo od Platona na­ovamo to mora. Bitak bivstvujućeg u jednini ne podleže transcendentalnom nagovaranju Istog i stoga je na­ročito dobro evidentiran ukoliko je izložen u pesništvu koje je uvek samo to : drugi početak (videla žiška).

Hrast i staza. Ne počiva li bît pevanja bitnog na noezisu ova dva pojma. Pevanje, metafizički rečeno, ni­kada ne ide preko ova dva pojma. Ono je saodređeno, kao sa bilo kojim drugim pojmovima, topologiji bitka bivstvujućeg. Mišljenje/pevanje ide, veli Heidegger, preko onog što se iskušava samo kao senka i kao ko­pija, ka onome što je bitak bivstvujućeg u svojoj neskri-venosti.

Iz neskrivenosti niče mišljenje. Ono je otkrivanje bića. Ali isto mišljenje promišlja biće na isti način ka­ko bitno pesništvo peva bitak bivstvujućeg. Oni su (mišljenje / pevanje) izvorno jedinstvo na niti vodilji bića koje se u njemu (lógosu) vazda, izražava.

Pesničko mišljenje nije contradictio in adiecto. Ka­da se mišljenje sjedini sa sopstvenom Reči ono onda postaje pesništvo. Bitno pesništvo je upravo ovo do­gađanje sjaja „iskonske celine“.

Bitno pesništvo je Reč bitka. Ono peva, jer misli. A misli, jer traga za iskonom na način neskrivenosti pa­leći svetlost.

Pevati čuvajući reč početka i bitnu reč.

Ono jednostavno, zemlju i biće, treba pevati. Peva­nje je odvažavanje.

Kad iz osuline pamćenja na zoru padne prva reč bitka, nekakvo „začetno mesto», neki «predeo» ili neka «reč“, tad izbija čas bit­nog pesništva. („Poziv pesnika je povratak kojim domovina postaje spremna kao zemlja blizine izvora.“ — Martin Hajdeger).

Opasnost pevanja. Opasnost mišljenja. Opasnost da se bude. Ali  baš stoga biće jest zov. Ono jest pevanje, jest mišljenje,  i jest bivstvovanje. Istina ovog poslednjeg biva iskušana kroz pevanje.

Bitno pesništvo reflektuje melopejski san filosofije: šta bitak jeste. Pevanje je to o sagi bivstvujućeg. Jer radi se o tome da se bitak sâm dovede na izvor pesme i pevanja.

Bitno pesništvo nije jedan rukavac pesništva. Ono je reka pesništva. Vratiti se pesništvu kao izvoru filosofije.

(1987)

(Izbor iz Rukopisa: Boško Tomašević: Knjiga pesničkih manifesta)

ЛеЗ 0003764  

 

1 thought on “IZREKE BITNOG PESNIŠTVA / Boško Tomašević”

  1. zorica janakova said:

    PO MOM OSEĆAJU PEVANJE IZ NAS IZBIJA NA MESTIMA GDE NESVESNO, NAGONSKO, NEOSVEŠĆENO PROBIJA TANKU KORU OSVEŠĆENOG, U REČ I MISAO PREVEDENOG. TAMO GDE JE DEBELA MISLENA KORA NEMA VRELA, NEMA TOG ŽUBORA: MOŽE SE PISATI, SLIKATI… ALI NE I KROZ TO ZAPEVATI…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s