Отпор

Отпор официјелној критици и поједностављеном тумачењу и поимању културе и књижевности

__________________

Kada će biti organizovana izložba u Srbiji „ Degenerisana poezija „? / Sanda Ristić-Stojanović

Na početku teksta se pominje molitva a da nije baš jasno šta se pod tim pojmom podrazumeva. Hamović nam dalje saopštava da smo „kultura diskontinuiteta, makar ozbiljno narušenih veza sa svojim počecima“. Na kakve li Hamović to početke misli, kao filozofu  to pitanje početka u Hamovićevoj formulaciji mi je jako čudno i on nam ga nije podrobnije objasnio.

Dalje kaže „ Toliki su među nama zarobili sebe u tuđina „. To je verovatno kritika za sve one koji nisu vojnici nacionalnih tema u književnosti i poeziji i koji nisu podlegli duhu izolacionizma. Za kultivisane ljude živa komunikacija pesnika i kultura, međusobno preplitanje tema je nešto normalno, za naše barjaktare nacionalnog viđenja poezije, svaka pomisao na svet je asociranje na nešto preteće i nešto što je prirodno u sukobu sa vlastitim nacionalnim. Pominjanje Skerlića me asocira na optužbe koje je uputio Disu i Isidori, a ne na njegov „ značajan doprinos „kulturnoj sceni Srbije.

Hamović zatim navodi vrlo čudnu konstataciju „ Danas znamo da je srednjovekovlje značajna književna epoha, po sebi, samo drugačije (ponečem i dublje ) zasnovana od novovekovne „.

Koje srednjovekovlje je u pitanju?

Doba renesanse u koje se mi baš i nismo upleli jeste donelo italijanskim i mnogim evropskim gradovima snažan razvoj. To je bilo blistavo doba razvitka nauke, tehnike, umetnosti posle vekova stagnacije.Leonardo, Mikelanđelo,  i mnogi drugi. Hamoviću bih odgovorila da je svaki period civilizacije obeležen nekim specifičnostima, ne samo književnim. Ali po čemu li je to srednjovekovlje i dublje zasnovana epoha od novovekovlja ( makar posmatrali samo književne rezultate ), vrlo je nezahvalno davati ovakve ocene, jer je to pre svega tema filozofa, sociologa koji bi u prvom redu mogli govoriti o duhu neke epohe i njenim kontroverzama.I renesansa ima svoje kontroverze i inkviziciju i borbu protiv uticaja crkve i uzlet filozofije koja je u srednjem veku bila samo sluškinja teologije.

Što se- Antologije srpskog pesništva– Miodraga Pavlovića tiče mislim da je Pavlović u nјoj demonsrirao potpuno drugačiji duh od onog kome Hamović pripada, duh vere u širinu i raznovrsnost umetnosti. Osim srednjovekovnih autora tu su i raznorazni drugi pesnici veoma, međusobno različiti i po temama i po sopstvenim poetikama. Svaki obrazovan i kultivisan čovek dakle shvatio bi umetnost kao polje neverovatne raznovrsnosti, što i čini suštinu umetnosti.

Dakle u normalnim kulturama pesnici koji se bave nacionalno-folklornim temama bili bi samo jedan segment poezije te zemlje, ne jedini, i ne bi ti pesnici trebalo da budu isključivi prema ostalim pesnicima i poetikama.

Što se Lalića tiče već neko vreme pojedini krugovi nastoje da kao Lalićev najveći domet prikažu knjigu „ Četiri kanona „. Lalić je bio dobar pesnik i pre te knjige a teme kojima se u njoj bavi ne idu u prilog nacionalno-folklornih pesnika, već tu knjigu treba posmatrati kao jedan od aspekata njegovog dela koji doprinosi raznovrsnosti njegovog dela.

„ obnove i presabiranja nakon silnog naleta razgradnje i negacije „ kaže dalje Hamović.

Ova Hamovićeva konstatacija nas dovodi u dilemu koji su ti negativci koji su po njemu uništavali srpsku književnost. Ja mislim da je posle velikih pesnika Pope, Miljkovića, Daviča, od 1989-2009 zavladao krah i pad srpske poezije, uz propratnu pojavu mladih talenata i opstanak nekoliko okrenutih svetu sredovečnih pesnika koji će se snagom svog dara izboriti sa nemilom epohom.Ovo krah i pad srpske poezije ne odnosi se samo na kvalitet poezije već i na (ne)kulturni milje koji postoji u periodu 1989-2009.

Zatim sledi najopasniji deo teksta koji nas asocira na doba Hitlera i uspona nacizma

„ Uveliko duvaju drugi vetrovi „

„ kulturni rat u Srbiji koji traje već godinama“

„ Totalni napad ( iz glavnine medijskih ali i sa osetljivih institucionalnih mesta ) na srpsku nacionalnu kulturu i na njene pravoslavne temelje „.

Pre nego što analiziram rečeno vratiću se nacionalizmu u Nemačkoj.Hitler je veličao nemačku naciju i tome je učio nemački narod.

Ali  Hrišćanska etika nas uči da je ono ljudsko iznad nacionalnog. A Hitler je stavljao ono nacionalno iznad ljudskog. Što se tiče „kulturnog rata“ njega ima u obrnutom smislu. Rat se vodi protiv darovitih mlađih ljudi koji žele da unesu raznovrsnost u poeziju.Večni laureati su stariji pesnici koji su prešli 60-u iako je jasno da velika većina njih u svojim novim ostvarenjima nije na visini kvaliteta pisanja u mnogo mlađim danima ( ako je tog kvaliteta uopšte kod nekih i bilo ).Ukratko rečeno Hamović se ponaša kao čovek koji nema dodira sa umetnošću. Šta li bi on rekao na dela Pikasa, Dalija, Gaudija.Sigurno bi ih proglasio za degenerisane umetnike. Kada bi naši nacionalni pesnici prelistali makar neku enciklopediju Istorije slikarstva videli bi obilje ideja, pravaca, tehnika. Možda bi im to proširilo vidike, mada sumnjam.

Pominjanje Terija Igltona govori nam o dubokom Hamovićevom nerazumevanju filozofskog tipa teksta i filozofije uopšte.

„ Metafizika u doba terorizma“

„ Da li zapad mora da se vrati metafizici radi sopstvenog spasenja „.

Prvo, značenje pojma metafizika odavno nije odgonetnuto od strane većine naših pesnika. U to sam se uverila iz razgovora sa njima, možda oni imaju neko svoje viđenje ali Logika jasno kaže da bi se sporili moramo isto podrazumevati pod značenjem nekog pojma.

Metafizika, meta-ta-fizika, s one strane granica čula. Metafizika se bavi onim što se nalazi iza pojavnog bića. Metafizika se bavi razlozima, a fizika posledicama bića.

Naravno da deo metafizičkih tema pripada i teologiji ali metafizika je prvenstveno Filozofska disciplina.

Što se tiće povratka zapada metafizici , mogu samo da kažem da zapad nigde od metafizike nije ni odlazio.Dok mi filozofiji i metafizici kao narod nikada nismo ni prišli.

Dakle, prateći pravo filozofsko značenje pojma Metafizike shvatićemo da su nemački slikari ekspresionisti mnogo više pravi metafizičari nego neki naši „ metafizički „ pesnici.

O nemačkim pesnicima i njihovoj metafizičkoj dimenziji ne treba ni govoriti.

Ceo Hamovićev tekst me navodi na sledeću viziju. Hitler je 1937 otvorio izložbu pravoverne i ponosne nacionalne nemačke „ umetnosti „ , a bila je i organizovana iste godine i izložba degenerisana umetnost. Preko hiljadu dela po Hitlerovoj proceni „degenerisanih „ umetnika je uništeno od strane nacista.

Kada bi nešto slično u Srbiji organizovali, na izložbi „ Degenerisana umetnost „ našli bi se mladi i mlađi a bogami i stariji pesnici, koji umetnost doživljavaju kao slobodu tema i života. Na toj izložbi počasni gosti mogli bi da budu Pikaso, Dali, Bodler, Rembo, E.A. Po i ostali degenerisani umetnici.

2009-07-02

Komentar na tekst Dragana Hamovića „ Molitva i poslednji dani „ objavljen u Pečatu br. 69, 26 jun 2009

ЛеЗ 0003767   

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s