СТИГ КАО РАПСОДИЈА ИЛИ ЛЕГЕНДА О ДЕВОЈЦИ С ВЕЛОМ / Др Драшко Ређеп

Лица

У претходној белешци за ново читање лирике Милисава Миленковића неопходно је напоменути да се нашем гласу придружи уверење како је, у овом великом свету недоумица и многобројних наших познанстава, неопходно, велим, увек и увек помишљати на само неколико имена.
Као у Малом принцу Антоана де Сент – Егзипери, када пустињска биљка напомиње да постоји тек неколико људи, бар оних које је она видела, и као код Елијаса Канетија који тврди како током живота упознамо три или четири хиљаде људи, али увек помињемо само шесторо или седморо, тако и код Милисава Миленковића помисао на родну кућу, на оца и мајку, на Стиг, доведен нама до степена аутентичне, живе личности, на Милену Павловић Барили, на  Инокентија Смоктуновског, Јана Палаха и још понеког, траје као једина упаљена петролејка у нашим мрклим ноћима.
И тако, управо трагом оне Миленине светиљке, треба кренути у лектиру Милисава Миленковића.
Тако и тако смо увек на трагу познатости, безнадежности, ипак сазнања.
Поезија није датост, у њеној истинитости одиста увек има разлога да се не доказује.
Конкретни читалац, свакако, то је једино што јој (пре) остаје.
Предсказања родних успомена
У тренуцима кад Милисав Миленковић додирује нашу њиву, онда, по правилу, све постаје оперважено светлостима југа, легенде, магичног зрачења пантеизма. Наша њива, у конотацијама које је том сроку својевремено, пишући о путописима Милоша Црњанског, дала Исидора Секулић, овде се сад јавља разрешено, али и раздешено, богато, у неколико профетски.
Старе наше речи које не заборављају ни онај митски „пожар растопљеног злата на небу изнад родне куће“, својевремено су намењене великом, можда и вечитом будном сну нашег дечаштва, апокрифне нам историје, ритуала који нас, поткад, једини памте.
Уместо назнаке о анатомији старог краја, или боље: родног краја, на страницама песничке књиге Милисава Миленковића Родна кућа (1994.), јавља се глас интиме.
Уместо патетично постављеног атласа пространих наших хоризоната, најчешће се успомене пребиру у нашим ентеријерима, усред оног простора који „кућа се зове“ и који је „сва зграда у којој гори заједнички огањ, у којој живи, рађа и мре“, како је то овде био напомињао Милан Ђ. Милићевић, у Миленковићевом цитату.
Бакрач и гумно, звезде и невесте, све је то уздарје дечачког сна који се, обновљен, овде слути и бездано сања испочетка, непоновљиво ипак. „Неопрезност је увек бескрајна“, стоји овде забележено као уз пут, али замамно. Поглед, или тачније: помисао на родну кућу, у даљини, пред водама Дунава, на Атосу, или пред Прадом у Мадриду, овде је претходна, моћна провокација. Унеколико, та помисао на завичај је заштитничка: само нужне војске да нас не потраже. Миленковићев лиризам је данас препознатљив и у категоријама спокојне, нимало афективне слободе. Овде се пева како се дише. Историја је видљива, дохваћена, но друкчије. Стога и веома непосредно зраче стихови из родне Аристотелове Стагире о томе како му се чини наилазе Словени или слути своје рођење.
Веома разложно но опет посве, посве спонтано Миленковић свој избор песничких предака унеколико предосећа, а онда и остварује као скуп његових најоданијих пантеистичких верника. И Милош Црњански и Ђура Јакшић још стижу да читаоцу, у дијалошкој партији, дошапну горку причу о вечитим одласцима, о недефинисаности наших поразних искустава прошлости. Извесна гордост, узнесено опчињена патријархалним нашим светом, кућним бравама и кућним вратима, свакако уочљиво столује усред ове књиге песама затрављених завичајем, али у бити путнички одређеним.
Свакако је најмаштовитија, онако загрцнута, онако непреврела и онако значајна, готово у интимном верзалу написана. Миленковићева песма Испред музеја Прадо у Мадриду кисне Милан Коњовић. У великом, Мадридском, ликовно тако празничном мизансцену, Миленковић је Коњовића, тог песника равнице и пожара нашег континенталног сунца, ставио у близину, ако не и напоредо са Гојом, Веласкезом, Муриљом и Рубенсом. „Бронзани Веласкез на ветру и киши у Мадриду, испред музеја Прадо у коме светлосно самују свеци боја, неопрезно ме опомињу на панонску кишу и ветар у Сомбору, кроз које антејским кораком ходи Милан Коњевић до појаса го и гологлав у загрљају који дели са Рубенсом и Гојом душе обрасле житом и небом са семеном страсти и паорске туге у бразди стреловито се дугом преко кише извија…“
Слика све више, и све доследнија себи, добија на снази и упечатљивости, да би, готово као крешчендо далекој нашој њиви песник све изменио, све излечио, непреболно се извијајући ка маленом квадрату постојеће и непостојеће представе, можда оног ужареног пејзажа жита и свакојаких наших помрачења, изненадних. „Стојећи на панонској земљи, сред кише и ветра са сунцем, уместо главе, на раменима Милан Коњовић не корача он узлетели пелуд црнице пада у моју душу као вечерас после незапамћене суше, киша у Мадриду“.
Свакако, песник коме је апсолутно страна дописна школа нашег површног и банално схваћеног литерарисања пред феноменом ликовног, у овој драматичној мелодији препознавања заиста је свој доживљај у толиким размерама идентификовао с осећајношћу самом, да се већ данас може говорити о догађају чисте изнедрености и прворазредној инспирацији.
Показало се још једном да је доживљајност од најжешћих наших импулса. Свет гори, родна кућа је тек у сновима дечака остала нетакнута, неприкосновена, неисцељена, потуцамо се друмовима туђим, а иза свега, тако лековито, тако племенито, тако ненадно, сјај наше завичајне звезде трепери неугасиво, стоички, непорециво.
Милисав Миленковић је нашем ускомешаном и збрканом сазнању о модерним овим временима пуним срцем поклонио једну од најпламенитијих наших лирских истина.
Све је иза нас.
Само узнемирено и безмерно траје безмерно узбудљив наш однос са јединственим оним првим и потоњим стварима овога живота.
Предсказања наших родних успомена импресивно опомињу са страницама ове остварене и доживљеном непосредношћу опседнуте песничке свеске којој ћемо се враћати као бревијару подстицаја, неодвојивости, полета.
Добро дошли у родну кућу, Миленковићеву и унеколико нашу.

1995.

Откуд надреализам у Стигу?

На непостављено, но култно питање: откуд велтшмерц у Банату? – Милош Црњански – је својевремено, одговорио читавом једном књигом. Оном о Чарнојевићу.
У песми Хамлет у Сибиру, Милисав Миленковић је био забележио и ово и оволико:
Откуд Хамлет у Краснојарску
Инокентије Смоктуновски
Тако је, у бити, одговорио и на основно, Миленино, а и његово питање о томе откуд надреализам у Стигу.
Време великих, моћних и тако утицајних комбинација епохе, тако, како су наилазиле његове књиге, отвара – попут пасијанса – извесну неговану неизлечивост за укупност. За тај порозни а тако пресудан доживљај планетарне неиздвојености, бола, претпоставке.
Као да је, понекад, у Миленковићевој лирици, тај планетарни наш шар само предложак за један друкчији избор по сродности, заветни знак, понеку запету у простору, понесену загледаност у такозвану конкретну слику посебности.
Одиста, како су, налазећи своје спиралне путеве оплемењивања путничких и других утисака, настајале Миленковићеве лирске структуре, општости је све доследнија била изгнана из лирских свезака, из пребрајања, из исказа. Све је комплетније и ауторитативније рана његова страст ка појединачном одређењу, ка опет конкретном утиску, добијала не само у простору, него и на снази.
Цар Душан јесте у Призрену, а кућа у којој је живео Франц Кафка је она незаборавна кућа. Ради се, опет, о запису на зиду ћелије у Теразијенбургу Гаврила Принципа, оног нашег бунтовника за кога је Душан Матић својевремено био написао како у себи, у свом имену и презимену, има два одређења, једно арханђелско (Гаврило) и једно кнежевско (Принцип). Карлов мост је баш она тајанствена тачка Прага која замамно и тако магично окупља путнике намернике, песнике и сликаре, а метафизика Де Кирика кореспондира са призорима Милениног сликарства на начин колико једноставан толико неочекиван. Узбудљива могућност колажа и овде је постала она алтернативна стварност слике о којој су само маштали европски романтичари. Географија је само шанса да се издвојимо из магме непознатог, а тихи привид сонорног дозивања градова и тргова, паркова и језера света увек инспирише колико узбудљиво толико и носталгично.
Милисав Миленковић без сумње остаје, деценијама већ, у дијалогу са песничком баштином Растка Петровића, али исто тако и са прекинутом мелодијом лирике Бранка Миљковића. Но, такође, ваља упозорити да и његови изричити искази имају значења дискретног упозорења на природу властите песме, као богате завичајне рапсодије. Када овај песник напише како под његовим челом не пребива Артур Рембо, онда је и ту у питању потрага за властитим сроком пре свега. А када се у мелодији његовог стиха наједном препозна узноситост асоцијације Душана Матића, из његовог Мора на пример (Спавај лепа лепото лажи) онда се тема нових, песничких лектира слободно може исказати и као ерудиција по себи, изнутра, непрегледна.
Дакако, Хамлет је могућ усред Сибира, у Краснојарску Инокентија Смоктуновског, и надреализам Милене Павловић Барили усред Стига. Они су се десили, и ту негде и јесте једно од чудесних феномена стваралачке неочекиваности. У бити итекако логичне, објашњиве, усвојиве.

Стиг, именица обиља

Јер ништа не признајем изван овог света
Милисав Миленковић

Свакако, Стиг иде у ред оних кључних речи вокабулара Милисава Миленковића којима се он враћа безмало законито, ритуално, у еротичним спиралама доживљаја завичаја, и којима је, без сумње, намењено читаво мноштво значења. Поља Стига, Млава која понеке ноћи мудро тече, летње страсти и вечити булевар сумње наших младићких дана, пчелињи мед и прогнано биље које никако не треба заборавити. – све је то у орбиту наших препознатљивих именица поставило и Миленковићев завичај. Попут Матићеве багдале, Стиг се јавља као синоним извесног повратка, лековита адреса после толиких странствовања, издвојено рањива и сентиментална реч.

У овом Стигу без вида
У овој ноћи без повика

Тако исто пева овај Миленковић одједном заустављен и пред вратима свог интимног пакла. Очевидно полемишући са познатим варијацијама о паклу, Миленковић га препознаје у самом себи: Пакао, то сам ја! И у тој жестокој вивисекцији сопственог бола, јер, по њему, нема у овој тишини ничег осим бола. Стиг се не јавља тек као могућност мелемног додира, већ као тоталитет спознаје живота, љубави, свести напокон. Нешто митско, нешто толико древно и рурално, нешто што напомиње родитељску љубав о којој и иначе овај песник пева узносито, уздржано и нежно у исти мах, безмало налик на чувену ламентацију Арсена Диклића о мајци, нешто изван ствари и на ивици сна, увек се помаља на страницама његових књига када се прећути или пак наглас изговори реч Стига. Она безнадежна благост оца и онај мајчин осмех усред житног класја, свакако су такође постављени усред Стига над којим, како се додаје са поносом и однегованим патосом, сунце никад не залази.
Уосталом, по мени, и читаве Миленковићеве на тему Одисеја и Пенелопе исто су постављене у близину Стига, његових чаира и његових ледина.
Сасвим је извесно да је бол предака који се јавља и у наслову једне од Миленковићевих песама, васпостављен као судбоносни метроном управо усред Стига, и како га препознаје на оном атласу успомена на коме се категорија изгубљеног завичаја појављује као једна од најтрагичнијих наших катаклизми.
Они запаљени корози хлорофила који се појављујуу стиховима посвећеним Милени Павловић Барили, заправо су трауматичне кадионице од лишћа препознате тако рано у стиховима Стевана Раичковића. Очајнички напор да се у Стигу не(п)остане губитник, несумњиво су уродили изузетним лирским резултатима. Нема опевања, нема јефтине жалопојке, нема кичерски аранжираних смираја сунца, нема разгледница. Све је доведено до разине озбиљне песничке расправе о томе коме припадамо и којем смо се царству упутили. Понор пакла, у драматичним дантеовски заошијаним стиховима, исто је негде у самој близини изворишта. Утолико је драма комплетнија и уверљивија, а они пожари дивљег жбуња варварски истинити и поучни.

Звездани град

Веома карактеристично, прва реч прве књиге Милисава Миленковића Тамом речи заклет (1966) заувек остаје у астралној сфери високих простора над нама: звездани град. Тако се, како се одавде види, Миленковић веома рано, најраније, определио за астралије, да парафризирамо наслов Николе Шопа који је био веома читан у београдском књижевном кругу, и кога су марили и Исидора Секулић и Ристо Тошовић. Свеједно што се одмах потом све претапа у град мртвих птица, и што је васељански шар – да тако кажем – приземљен на завичајну њиву. Много касније, када се пева о томе како летимо у небо, или кад се дискретно лирски узмиче пред бекством Лава Николајевича, тај излет у бездане висине над нама свакад иде у ред оних сведочанстава која дозвољавају читачки узлет сасвим високо. Миленковићева песма Невреме из књиге Родна кућа у једном стиху, напоредо, помиње муње небо децу и звезде остављајући и даље, попут Аријаднине нити, могућност да се из познатог тематског круга Миленковићевог види и препозна још једна путања, усред галаксије, на трагу комета и усијаних наших узбуђења.

Поново: Коњовић

Заиста се нисам двоумио када сам песму Милисава Миленковића Испред музеја Прадо у Мадриду кисне Милан Коњовић уврстио у антологију Велика и мала слова, која представља моје читачко искуство српске поезије од 1945. до 1995. Како бар ја видим, читав тај рапсодични парт Миленковићев итекако пристаје уз моје настојање да се покаже, ако може и докаже, типолошка разноврсност српског песништва за пола претходног века.
Велики контрапукт врелине бачких поља и оне невероватне, тако необичне кише у Мадриду, дијалошке партије између сликара, уосталом и Гоје и Веласкеза, са сомборским сликарем, а потом – у истој равни – завичајни доживљај пренет метафизички доследно у једно потпуно друкчије поднебље, све то зацело оправдава високи ранг који придајем песми. Њена  извесна расејаност, заправо је, као што то бива у великим песничким остварењима понекад, у основи помна, негована усредређеност на предмет. Предмет? У овом случају одсуства завичаја.
Тајанствени додир непознатих географских адреса, могућност кореспонденције, или ипак кореспонденције међу људима тако различитим, тако својеврсним и тако изузетним, под истим планетарним сводом, ако хоћете и усред те ненадне мадридске кише, свакад су јединствени лирски тренуци.
Као код Валери Ларбоа, и овде су даљине премошћене за рачун сна, и као у случају Јурја Крижанића у далеком Тоболску и пројекције Мирослава Крлеже о трагичном, преурањеном пансловенском жрецу, и овде се рачуна с остатком.
Управо тај остатак неке непојамне, тајанствене неиздрености, знак је доброг памћења, али исто тако и изузетно инвентивне позиције аутора.
Није у питању досетка, него се тај неспокој годишњих доба, тај облак над Мадридом, и тај бачки велики фовиста у основи налазе у једном сплету не само околности него и судбина.
У овом конкретном случају песма је постала судбина.
И над том судбином се ваља замислити без предрасуда и превасходно као први и потоњи пут.

Милене није

Између дланова прошлости
И чела будућности
Ужасно поистовећена са добротом препелице

Милисав Миленковић

Лирске варијације Милисава Миленковића на тему драматичне судбине и ексклузивног сликарства Милене Павловић Барили, од самог почетка, рачунале су са хијатусом. Са опасном празнином тмине пожаревачке ноћи и безданих њених снова. Вечитост тих варијација подразумева само упаљена лампа на челу. Оне лампе која је уместо полифемског ока.
Сва драматика залудне девице, читав синдром Антигоне, усред ратарске вароши, овде је уткан у атмосферу очајничког усамљеништва. Увек је пред нама девојка с писмом и гитаром. Писмо је судбоносно, а гитара неизбежност, друкчија, лоринска, лаута наших деветнаествековних слика.
Душан Матић има, много година после Миленковића, стих о Београду који има ореол дужности око главе.
Овде, у Миленином случају, поново је све посве индивидуално, конкретно, из косог угла.
Прелазно време, како би казала Исидора Секулић, која је, у ствари, једно исто, свако време.
И онда, као у аутентичним порукама света, у којима се, ипак, увек ради и о дијалогу, птица, један од симбола Миленковићеве поезије, наједном склупчана тихо, на дну родне њиве, или тек у руци. Препелица у руци, као у познатом наслову Вељка Петровића.
Миленковић није написао тзв. Песнички кроки познатих нам слика из модерне наше сликарске баштине, него је био и до краја остао, међу првима код нас, у дијалогу са призорима која је пожаревачка залудана девица сугерисала тако снажно, утицајно, заумно.
Једини је Миленковић у нас пре Хазарског речника Милорада Павића од феномена огледала и легендарних наших одраза у њима, начинио предео. Као Жак Вимар. Принцеза Атех, славна личност Речника, заиста је на трагу ових Миленковићевих призора у присуству Миленином. И сад долази тај непоновљиви трувај Миленковићеве лирике.
Као што се у позним шездесетим годинама у нас говорило како је присутан онај који не постоји, тако је и овде у питању Соба у којој Милена није.
Баш то одсуство, тај замагљени простор лица, наишао је као са Бланушиних портрета, та тајновитост измаглице, тај вео испод кога се крије једна нова нигдина, свакако иде у ред оних Миленковићевих виђења пробуђених птица које су биле и остале највиши степен његове доживљајности.
Јер, не треба заборавити, за овог песника, од дима и дана би птица. Све остало остаје у бразди ноћних, домишљатих, никада веселничких већ стреловито ка некој другој, опет ноћној светлости управљених иницијатива. Милене није.
Последња вечера
На Тинторетовој Последњој вечери, мање познатој и постављеној у још мање познатој млетачкој цркви Светог Симеона, читава драма је (п)остављена у природном окружењу, такорећи у кругу. Нема симетрије тзв. Позоришних вечера које нам сви, после Леонарда, тако богато сугеришу. Ради се, дакле, као код Лукијана Висконтија, о затвореном породичном кругу.
Читао сам најновије песме Милисава Миленковића у присуству управо тог Тинторета, проналазећи, на његовом путу, и у његовом маниру, тајанствену везу и између читавог његовог мноштва пејзажа доживљаја, и само тек неколико људи, и овог тако неправедно непознатог Тинторета.
Сасвим је, под жестоким сунцем Венеције, у јулу, које пали као да сам на стишкој њиви, све (под)једнако: у кругу родне куће, предака, славних нам савременика. Круг, али породични, али родни, то без сумње бележи ову лирику тако одређено, тако дистингвирано, тако непоновљиво.
Једно од мојих најснажнијих читачких искустава последњих година.

Венеција, јул 1997.

_____________________   Поговор у књизи „Небеско чедо“

ЛеЗ 0003777 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s